Ne, moje ime nije mama. Ne, moje zanimanje nije mama. Ja sam Adrijana, inženjerka
Ne, moje ime nije Mama. Moje ime je Adrijana. Drago mi je. Ne, ni moje zanimanje nije mama. Po zanimanju sam inženjer. Mama sam samo svojoj petomesečnoj ćerki. Odnosno, bar se nadam da će me tako zvati. Kevo mi zvuči nekako bezveze.
Od kako sam se porodila, više nego ikada za svoje 33 godine, susrećem se sa gomilom klišea.
Takođe se susrećem sa gomilom osuđivanja zbog rušenja istih.
Ne, moj život nije dobio smisao kada sam se porodila, jer nije bio besmislen ni pre toga.
Ne, nisam rođenjem deteta postala kompletna, jer nisam bila nekompletna ni ranije.
Ne, nisam postala ostvarena u svakom smislu, jer nisam ni pre deteta bila neostvarena. Samo nisam bila mama.
Uvek su me nevirale izjave tog tipa.
Ne, moj život nije dobio smisao kada sam se porodila, jer nije bio besmislen ni pre toga. Ne, nisam rođenjem deteta postala kompletna, jer nisam bila nekompletna ni ranije.
Ne, to što sam nastavila sa svojim životom isto kao i pre trudnoće, samo sa jednim članom porodice više, nikako ne znači da ja svoje dete ne volim.
Takođe, ne znači da sam, time što ne potenciram priče o detetu i ne gušim druge ljude, lišena emocija.
Takođe, to što ne kačim slike svog deteta na društvene mreže ne znači da sam loša majka niti da mi je dete ružno niti da ga se stidim ili ne mislim da je najslađe stvorenje niti da ga ne volim dovoljno.
To što se tokom trudnoće nisam ugojila ne znači da sam svoj izgled stavila ispred zdravlja deteta. To što sada izgledam kao da se nisam porađala ne znači da sam sujetna i da mislim samo o sebi. Samo vodim računa o svom zdravlju, ali to izgleda tako bezveze, zar ne?
Lakše je reći da poričem činjenicu da sam sad majka. I da je nekako normalno da se, od jednom, preko noći, pretvorim u sredovečnu ženu kojoj su na pameti samo pelene, cucle i flašice. I boja kake, zaboga! Jer, nekim čudom, prilikom porođaja izgleda da dolazi do blage lobotomije, te se gubi pređašnja ličnost i rađam se nova ja, samo deceniju starija, zrelija i dosadnija.
Ne.
Drugarice i dalje ne delim na one koje imaju i one koje nemaju decu. Ne razgovaramo o pelenama. Svakoj od nas je njeno dete i najlepše i najslađe i najpametnije. Ali, zamislite, ne šaljemo slike svoje dece jedna drugoj.
I dalje odemo na kafu. Ne u igraonicu. Nego u pravi kafić. Onaj u koji smo išle i ranije. Nekad čak i bez dece. Ostavimo ih sa tatama. Zamislite tek to!
I dalje se obučem i našminkam i da, prija mi kada mi kažu da lepo izgledam. Prija mi i kada znam da je to zaista tako.
Da, i dalje brinem o sebi. Da li to znači da ne brinem o detetu? Ne.
Ja nemam nijednu baku kojoj mogu da dam dete na čuvanje.
Ali rođenje deteta nisam shvatila kao teret već kao nešto što će obogatiti moju svakodnevicu, uvećati moju porodicu i ljubav koju osećamo jedni prema drugima. Nešto što će obradovati mene i mog supruga. Nikoga drugog. NAS! Od ostalih ne očekujem da dele moje oduševljenje. Ni ja ga ne delim sa drugima.
Ne, dete mi nije prikolica, nego društvo.
Da li me to što sam zadovoljna svojim životom čini lošom majkom?!
Ja sa tim mogu da živim.