Презаштићивање деце врло је актуелна тема и данашњи родитељи често су на мети оптужби да своју децу васпитавају „плишано“ и да су сувише брижни. Иако је сигурно много оних који у најбољој намери, а спроводећи метод „плишаног васпитања“ заправо науде деци, исто тако је важно да не бркамо плишано васпитање са позитивном дисциплином, што је чест случај.
О овој теми разговарамо са Маријом Ршумовић, дефектологом и ауторком блога Питајте дефектолога.
Из свог искуства, Марија потврђује да се данас често мешају презаштићујући став према деци и позитивно васпитање.
– Када говоримо о презаштићујућем ставу пре свега мислимо на ускраћивање искустава деци, посебно у најранијем узрасту. На пример, када се не изађе напоље пар дана, јер је хладно или је снег, клизаво… Или када деци не дозвољавамо да трче, шетају по ивичњаку, врте се око своје осе, попну на дрво. То су ситуације у којима родитељи, верујући да штите децу од нечег што на њих може лоше утицати, заправо их чувају од искустава која су им вредна и драгоцена. – објашњава наша саговорница.
Ипак, презаштићивање није само физичко. Родитељи су склони томе да децу чувају од свих облика разочарања, негативних искустава или било какве фрустрације у емоционалном погледу.
– И физичко и емоционално презаштићивање могу да направе проблем у развоју код деце. Али физичко презаштићивање, посебно на раном узрасту, аутоматски ускраћује искуство. А чим је ускраћено искуство долазимо до тога да су и истраживање и игра ограничени. А то значи само једно – да су деца спречена да уче и развијају се онако како би требало.
Свако ко је провео на дечјем игралишту макар и пет минута, сигурно је однекуд чуо „Не можеш ти то, ти си још мали“. Марија Ршумовић слаже се с тим да ово није начин да детету скренемо пажњу да за нешто није довољно зрело.
– Било која врста непоштовања дететових жеља и њихово игнорисање, утиче на дете и дететово самопоуздање, као што утиче на нас одрасле. Наравно, то не значи да ћемо детету допустити све што жели и све што му падне на памет, већ се то „не можеш, још си мали“ може рећи и на другачији начин. Нпр. „Видим да желиш …, још није време да те пустим сасвим самог, али хајде да вежбамо, па да ускоро можеш то да урадиш.“ Признавање дететових емоција и жеља, шаљу поруку да их видимо, што је битно за добар емоционални развој. – објашњава Марија.
Код многих родитеља основни мотив презаштићивања је страх. Страх да ће се дете повредити, пасти, ударити се, страх да ће бити тужно или разочарано.
– Некад је потребно да се сетимо какво је било наше детињство, али свакако и да смиримо себе и наше емоције и објективно размислимо: да ли та игра угрожава безбедност детета или је то само мој страх. Наравно, увек можемо нешто пробати и заједно да урадимо са дететом и тако победимо страх заједно. – каже наша саговорница и објашњава због чега је важно да будемо храбри и дозволимо детету да испитује своје физичке могућности.
– Све те игре у парку, дворишту, код куће које подразумевају кретање развијају грубу моторику. Утичу на развој постуре, спретности, координације покрета што је важно не само за неки старији дечији узраст, већ значи и за одрасло доба. Замислите да су вас родитељи подигли пред сваку препреку која се нађе на путу док сте имали две године? Касније бисте и те како имали проблем са тим да препреке савладате самостално. – закључује Марија.