,,Данашња деца су незахвална! Све живо имају, играчке које пожеле, модерне мобилне телефоне од првог разреда Основне школе, а ничему се не радују, ни ,,хвала“ да ти кажу!“
Ово би била главна бољка родитеља данашњице. Економија пропаде, ал’ зато наши пилићи имају целе продавнице играчака кући. Купимо им нову ствар, погледају је, поиграју се и досади им у рекордном року. А да ли су рекли ,,хвала“ особи која их је даровала? Вероватно да, мада би томе претходило оно неугодно питање одговорне одрасле особе ,,шта се каже?“ након чега би се даровани сетио да изговори ,,хвала“.
Сви ми волимо да нам деца имају све што пожеле и често ћемо закинути на неким битним стварима да би они добили то што су пожелели. Добијајући све креирамо око њих свет илузија у ком им је све доступно и на дохват руке, те да ће им увек неко други обезбедити све што пожеле. Детињство брзо пролази, знамо да брзо одрасту. Недостатак времена за њих надокнађујемо ,,ситницама“ и ,,крупницама“ у виду слаткиша, играчака и гардеробе, а то се негдје настави са џепарцима у висини нечије плате, школовањима од дупло више година него што факултет траје, преко вођења бриге о томе је ли наше пиле од тридесет и кусур доручковало, ручало и вечерало. Јер не може да нађе посао који одговара његовим афинитетима. Јер ниједна плата није довољна да задовољи потребе онако како су их родитељи задовољавали. Без трошења сопствене енергије за стицање самосталности.
Сећам се да су ми често говорили да уживам док студирам и да је новац тешко зарадити. Истина. Тада то нисам најбоље разумела. Сада знам шта то значи. Док сам била дјевојка, радила сам доста и једно време фино зарађивала. А онда је дошло на ред стварање породице. Бирај- доста новца-немаш приватан живот, или мало новца који ти не покрива ни основне животне потребе, ал’ уз њега добијаш време за породицу. Сада знам да ми је најлепше било на факултету. Нису ме мориле бриге одраслих, била сам само нечије дете. Поједини као да су свесни сваком ћелијом свог бића да им је најлепше док су само нечија деца и не труде се да се скину с грбаче родитељима којима временом досади да раде оно што су радили цели живот свог мезимца. Надају се да ће их пазити у старости, да ће им додати чашу воде и водити их у тоалет кад то не буду у стању сами урадити.
Срећом да смо још увек они људи којима је породица светиња, те бригу о старима не препуштају разноразним установама, мада ће и нас захватити онај тренд где је брига о родитељима само терет и обавеза, грубо наметнута. Такви појединци нису навикли да брину о другима. Навикли су да буду нечија брига. Родитељи су их таквима направили.
Мој синчић од готово 16 месеци иза себе има бритак јапански језик и пар речи на нашем: мама, тата, деда, баба, једе, иде и ,,хава“ (хвала). Ову задњу је научио успут. Донесе ми даљински од ТВ-а за који зна да га не сме дирати, преда ми га уз осмех јер зна да ће мама да пољуби паметну главу, након чега му увек кажем ,,хвала“. Тако је и са свим другим стварима које ми донесе или уради. Тако и он изговори своје неспретно ,,хава“ кад год добије од некога нешто.
Од играчака је добио глодалицу, а служи се старим играчкама које су очували њихови претходни власници. А од свега највише воли флаше, кесе, пластично посуђе и поклопце да са њима лупа. Не купујем му све за шта мислим да ће користити његовом моторном и можданом развоју, јер га је Бог створио савршеног. Развија се сасвим лијепо и без модерних помагала. Пуштам га да истражује и да се забавља са играчкама које нама одраслима нису уопште забавне. Њима су такве најзанимљивије.
Не. Неће он добити све што пожели. Нећу му купити сваку ствар у коју упре прстом. Не зато што сам себична, већ зато што га волим. Што не желим да постане незасит. Јер мора научити да неће у животу увијек бити мене да му створим све што му на ум падне. Нећу му кувати кад буде имао тридесет и кусур. Бар не сваког дана у седмици. Научићу га да кува. Нећу му давати новац сваки пут кад тражи. Научићу га како да га заради.
Родитељи за неуспех свог детета углавном криве друштво које га је ,,повукло“ да губи дане, професоре који немају разумевања за његову генијалност и који су обавезно престроги и траже немогуће, а да ниједног момента не упру прстом у себе и ту виде главног кривца за неуспех свог милог чеда. Да, драги мама и тата, ви сте га научили да се у животу све лако добија и да за све његове глупости постоји оправдање. Јер је он ваше чедо и најбоље дете на свету. Јер сте жељели најбоље за њега. Ви сте одговорни за своје дете. Није друштво и професори. Кад одрасту пустите их да буду одрасли, иако ће они увек бити ваше мале бебе. Ако их нисте научили захвалности и одговорности док су стварно били деца, живот ће их сигурно научити када дође време. Пустите барем другог учитеља да обави посао да ваља. Јер се лако може десити да вам мило чедо тражи да му додате чашу воде чак и онда кад се на штап будете ослањали.
Татјана Куљача
Извор: mamizam