Kао сто нас је Вук Караџић учио – само су мисли просте, а не језик.
Српски језик, по броју речи, спада међу најбогатије светске језике, што се потврђује поезијом и уопште литературом писаном на српском језику.
Историја се побринула за то да прегрмимо ратове, сеобе, кризе и проберемо из култура и традиција народа са којима смо долазили у контакт елементе који су и данас уткани у нас начин живота, размишљања, па и у наш језик. Осврћући се на све што смо прошли, морамо одати признање Даничићу и бројним филолозима, показали су се као прави борци и усавршили су наш језик и писмо. Обезбедили су нам чистоту језика, узвишеност, а опет једноставност, моћ да искажемо најапстрактније садржаје, а да нас свако разуме. Дакле – лепоту, јасноћу и функционалност. А данас? Како ствари стоје, показали смо велико непоштовање према раду и залагању неких великих људи и великих умова, непажљиво смо прихватали све са стране што је могло да нам се учини примамљивим, а сада смо преплављени туђицама и комплексашима који се њима размећу и махом их користе како не треба. Дозволили смо да се страни термини, утицаји и писмо одомаће и тако потисну наше речи. Уместо напретка, осиромашили смо језик. Изгубили смо део сопственог идентитета у тој збрци.
Сетимо се уз ста смо одрасли, чему су нас родитељи учили и ста су нам читали, шта бисте ви изабрали за своју децу и ста бисте волели да ваша деца једног дана пренесу наредним генерацијама. Да ли и вама једно „Кажи ми, кажи“ или „Коцка, коцка, коцкица“ вреди више од милион бљувотина и испразних штива која се данас штанцују и протурају зарад заглупљивања масе? Можда је нас народ правио глупе грешке, ишао главом кроз зид, можда су нам мало конци помршени и свест помућена, али имамо диван, јединствен језик. Имамо безброј могућности, милионе начина да кажемо ста желимо, замршене игре рецима и предивну једноставност која се крије иза њих. Направимо места на својим полицама за нове писце, али не одричимо се Андрића, Киша, Црњанског.Уз њих генерације које долазе праве и себи једно месташце међу највећима.
Усвајајмо стране културе, појмове, речи и мишљења, али немојмо их злоупотребљавати. И немојмо се ни у ком случају одрицати онога што је наше, нама својствено, сто је наш понос, традиција и наслеђе.
Татјана Зотовић