Откако сам постала бака, просто сам, јер се раније нисам тиме бавила, није ме интересовало, изненађена колико се одгајање деце променило, колико су неке ствари неприхватљиве. Неприхватљиве су, додуше, биле и онда, само није имао ко да каже, никога није било брига. Мене су само обавештавали да дете мора да буде чисто и сито, за све остало сам морала сама да се снађем, куповала књиге о психологији дечије игре и књиге за васпитаче и свашта.
У вези са неким стварима сам звоцала па престадох, што због колутања очима моје ћерке, што јер сам се сетила колико је мени то ишло на живце, што јер их виђам ретко, глупо је да натурам, намећем, давим и расправљам се, кад ће ионако бити како ја не мислим. А после кад размислим, видим да нисам мислила исправно.
Мене је као малену чувала „жена“, то се данас зове дадиља, једна Словенка, много чему ме је научила, многе њене речи памтим и данас, могла бих да вам нацртам њен дневни боравак и фигуру у коју сам била заљубљена, мали локвањ у кристалној чинији, увек насред стола и ја која се пропињем на прсте да га видим, неке од најлепших успомена из најранијег детињства су везане за њу. Сваки пут кад би мајка долазила по мене, она је од тога правила празник, као да ме није тог јутра оставила, увек је усхићено узвикивала – Да видиш ко ти је дошао! Ако бих морала једном речју да је опишем, то би била – топло. Годинама касније, а већ сам мама била, кад сам је сретала, сваки пут бих се расплакала од нежности. Она ми је прва исплела бели пончо, она је мени четворогодишњој куповала цвеће, толико заиста дивних успомена на њу имам и сваком бих детету пожелела такву дадиљу.
Моју ћерку је до треће године чувала моја мама, онда сам је уписала у вртић, да би се „социјализовала“, сви смо то отпатили и она и моја мајка и ја. Нарочито моја мајка.
И тако смо стигли до Маше.
Маша још не иде у вртић, ускоро ће, али нисам хтела о томе.
Маша је као и свако дете, још док је имала само пар месеци, реаговала на телевизор, малу децу привлачи тај шарениш и слике које промичу, међутим, увек би је окретали од телевизора, кад сам зачуђена питала због чега, одговорили су ми да то није добро за бебин мозак, та брза смена слика… Остала сам запањена, никада, али никада, о томе нисам размишљала, шта је добро за бебин мозак, вид, нико ме није упозоравао.
Маша данас има одређено време кад је „почасте“ гледањем цртића, углавном анимираних песама за децу и опет за мене запањујуће – то су крупни ликови, никада их нема превише у кадру, весели, колоритни, колико год разиграни, мирни су у односу на цртане филмове које смо гледале моја ћерка и ја, у сваком је била општа фрка, јурњава, туча, чворуге, ако одавно нисте одгледали неки цртани, погледајте Птицу тркачицу или Душка Дугоушка.
И онда сам почела да обраћам пажњу…
Где год погледате, видећете дете које држи телефон једног од родитеља, или таблет, гледа цртане, или игра игрице, мирно као бубица, нема више да деца у ресторанима трче око столова, у јавном превозу или аутомобилу се не врпоље, видећете их и на клупама у парку. Ако мало ослушнете чућете и како им повремено запрете, уколико не буду послушни, уколико не ураде ово или оно, нема мобилног телефона, нема игрица, нема гледања цртаћа. Дакле…
Мобилни телефон је дадиља 2.0
А ову малу децу, не тинејџере, већ децу која још нису кренула у школу, стручњаци, педагози, психолози и остали, већ називају YоуТубе генерацијом.
Већ сам помињала да сматрам апсолутно ненормалним сталне вриске мајки – не трчи, разбићеш колена, не вери се, поцепаћеш панталоне, не трчи, ознојићеш се, не иди у песак, мораћу да те купам, не пипај земљу, прљаво је… Нема ни детињства ни одрастања без тога.
И како ја не могу да се мешам, јелте, ни да попујем уморним мамама, дај му лопту, бокте, нисам видела дете с лоптом, не памтим, мало сам читала и ово пишем тек ако неку заинтересује па почне да гугла, можда налети и можда јој добро дође.
Истраживања која сам читала нису рађена код нас, не знам да ли је уопште неко рађено, значи на глобалном су нивоу:
80% деце узраста до три године већ користи Јутјуб и кажу да је за многе у право то циљна група, а многи видео снимци су у ствари притајена реклама за играчке. Дете од три године савршено уме да користи YТ, не мора да зна, као што ни не зна, ни да чита ни да пише.
Опасност – дете задубљено у видео клипове само, без асистенције родитеља или неког другог одраслог, а најчешће гледа само, самостално обрађује информације које прима, не разговара и не пита, што доводи до споријег учења језика који се у овом период највише учи.
Један италијански психолог је рекао да деца до шест годна свет поимају на основу речи и симбола, да у случају претераног коришћења мобилних телефона и таблета, мање мисле, да користе само руке како би нешто укључили или променили и да високе технологије доводе до тога да им је ускраћен најважнији део живота – детињство.
Исти психолог каже да дете до три године не треба да има приступ било ком дигиталном екрану, игрицама до шест година, да приступ интернету не треба да има до девет, а слободан приступ тек после дванаесте године.
У вези са овим, прочитах на неколико места да оне застареле, најобичније ствари – играње и певање са родитељима, скупљање играчака пред спавање, шетња, мешење колача са мамом иако направе лудницу, разговор, много више стимулишу дечији мозак и утичу на креативност, него што то могу мобилни уређаји.
Све у свему, Јутјуб генерација савршено уме да управља мобилним телефонима, чак и да сурфује, али не умеју да ураде оне најобичније ствари, рецимо да вежу пертле, да закопчају дугме, нико их томе не учи. Наравно, ово није правило, само дочарава да родитељи не размишљају кад детету дозволе да безгранично користи мобилни телефон. Он је као што поменух, одлична дадиља.
Сад, да ме не схватите погрешно, данас је немогуће држати децу подаље од технологије, нити их треба држати, али и те како треба ограничити употребу овога што поменух и водити рачуна да то буду неке едукативне ствари а не гледање без контроле.
Једна занимљивост:
Све више је родитеља који увиђају колико се опасности крије у наоко безазленим стварима, опасности да дете нешто погрешно схвати, да добије лошу представу о нечему, а сви знамо да се основе за живот и разумевање стичу у детињству, сматрају да неки цртани филмови брутално искривљују стварност јер животиње приказују бескрајно срећним, од Пепа Прасета па на даље, и да касније могу доживети шок кад сазнају да већина тих животиња, које су на екрану срећне, у ствари живе на индустријским фармама где их брутално убијају због људске исхране.
Ово ми је свакако претерано, животиње су одувек биле главни јунаци цртаних филмова, боље веселе него тужне и немам идеју како то помирити, односно како објасити детету – данас за ручак имамо сестру Пепа Прасета које су заклали на некој фарми.
И на крају, истраживање у неколико земаља је показало да само 11% деце у узрасту између 4 и 5 година умеју да вежу пертле.
Учите их да вежу пертле, перу зубе, обришу гузу…
Ако вам деца иду у вртић, престаните да их поподне водите у играонице, већ су довољно били са децом, пуних осам, девет, сати, одвојите своје драгоцено време за њих.
Ви сте им незаменљиви у развоју.
Будите маме 2.0, ништа томе не фали, али с мером и уздржано.
Извор: Махалат