Otkako sam postala baka, prosto sam, jer se ranije nisam time bavila, nije me interesovalo, iznenađena koliko se odgajanje dece promenilo, koliko su neke stvari neprihvatljive. Neprihvatljive su, doduše, bile i onda, samo nije imao ko da kaže, nikoga nije bilo briga. Mene su samo obaveštavali da dete mora da bude čisto i sito, za sve ostalo sam morala sama da se snađem, kupovala knjige o psihologiji dečije igre i knjige za vaspitače i svašta.
U vezi sa nekim stvarima sam zvocala pa prestadoh, što zbog kolutanja očima moje ćerke, što jer sam se setila koliko je meni to išlo na živce, što jer ih viđam retko, glupo je da naturam, namećem, davim i raspravljam se, kad će ionako biti kako ja ne mislim. A posle kad razmislim, vidim da nisam mislila ispravno.
Mene je kao malenu čuvala „žena“, to se danas zove dadilja, jedna Slovenka, mnogo čemu me je naučila, mnoge njene reči pamtim i danas, mogla bih da vam nacrtam njen dnevni boravak i figuru u koju sam bila zaljubljena, mali lokvanj u kristalnoj činiji, uvek nasred stola i ja koja se propinjem na prste da ga vidim, neke od najlepših uspomena iz najranijeg detinjstva su vezane za nju. Svaki put kad bi majka dolazila po mene, ona je od toga pravila praznik, kao da me nije tog jutra ostavila, uvek je ushićeno uzvikivala – Da vidiš ko ti je došao! Ako bih morala jednom rečju da je opišem, to bi bila – toplo. Godinama kasnije, a već sam mama bila, kad sam je sretala, svaki put bih se rasplakala od nežnosti. Ona mi je prva isplela beli pončo, ona je meni četvorogodišnjoj kupovala cveće, toliko zaista divnih uspomena na nju imam i svakom bih detetu poželela takvu dadilju.
Moju ćerku je do treće godine čuvala moja mama, onda sam je upisala u vrtić, da bi se „socijalizovala“, svi smo to otpatili i ona i moja majka i ja. Naročito moja majka.
I tako smo stigli do Maše.
Maša još ne ide u vrtić, uskoro će, ali nisam htela o tome.
Maša je kao i svako dete, još dok je imala samo par meseci, reagovala na televizor, malu decu privlači taj šareniš i slike koje promiču, međutim, uvek bi je okretali od televizora, kad sam začuđena pitala zbog čega, odgovorili su mi da to nije dobro za bebin mozak, ta brza smena slika… Ostala sam zapanjena, nikada, ali nikada, o tome nisam razmišljala, šta je dobro za bebin mozak, vid, niko me nije upozoravao.
Maša danas ima određeno vreme kad je „počaste“ gledanjem crtića, uglavnom animiranih pesama za decu i opet za mene zapanjujuće – to su krupni likovi, nikada ih nema previše u kadru, veseli, koloritni, koliko god razigrani, mirni su u odnosu na crtane filmove koje smo gledale moja ćerka i ja, u svakom je bila opšta frka, jurnjava, tuča, čvoruge, ako odavno niste odgledali neki crtani, pogledajte Pticu trkačicu ili Duška Dugouška.
I onda sam počela da obraćam pažnju…
Gde god pogledate, videćete dete koje drži telefon jednog od roditelja, ili tablet, gleda crtane, ili igra igrice, mirno kao bubica, nema više da deca u restoranima trče oko stolova, u javnom prevozu ili automobilu se ne vrpolje, videćete ih i na klupama u parku. Ako malo oslušnete čućete i kako im povremeno zaprete, ukoliko ne budu poslušni, ukoliko ne urade ovo ili ono, nema mobilnog telefona, nema igrica, nema gledanja crtaća. Dakle…
Mobilni telefon je dadilja 2.0
A ovu malu decu, ne tinejdžere, već decu koja još nisu krenula u školu, stručnjaci, pedagozi, psiholozi i ostali, već nazivaju YouTube generacijom.
Već sam pominjala da smatram apsolutno nenormalnim stalne vriske majki – ne trči, razbićeš kolena, ne veri se, pocepaćeš pantalone, ne trči, oznojićeš se, ne idi u pesak, moraću da te kupam, ne pipaj zemlju, prljavo je… Nema ni detinjstva ni odrastanja bez toga.
I kako ja ne mogu da se mešam, jelte, ni da popujem umornim mamama, daj mu loptu, bokte, nisam videla dete s loptom, ne pamtim, malo sam čitala i ovo pišem tek ako neku zainteresuje pa počne da gugla, možda naleti i možda joj dobro dođe.
Istraživanja koja sam čitala nisu rađena kod nas, ne znam da li je uopšte neko rađeno, znači na globalnom su nivou:
80% dece uzrasta do tri godine već koristi Jutjub i kažu da je za mnoge u pravo to ciljna grupa, a mnogi video snimci su u stvari pritajena reklama za igračke. Dete od tri godine savršeno ume da koristi YT, ne mora da zna, kao što ni ne zna, ni da čita ni da piše.
Opasnost – dete zadubljeno u video klipove samo, bez asistencije roditelja ili nekog drugog odraslog, a najčešće gleda samo, samostalno obrađuje informacije koje prima, ne razgovara i ne pita, što dovodi do sporijeg učenja jezika koji se u ovom period najviše uči.
Jedan italijanski psiholog je rekao da deca do šest godna svet poimaju na osnovu reči i simbola, da u slučaju preteranog korišćenja mobilnih telefona i tableta, manje misle, da koriste samo ruke kako bi nešto uključili ili promenili i da visoke tehnologije dovode do toga da im je uskraćen najvažniji deo života – detinjstvo.
Isti psiholog kaže da dete do tri godine ne treba da ima pristup bilo kom digitalnom ekranu, igricama do šest godina, da pristup internetu ne treba da ima do devet, a slobodan pristup tek posle dvanaeste godine.
U vezi sa ovim, pročitah na nekoliko mesta da one zastarele, najobičnije stvari – igranje i pevanje sa roditeljima, skupljanje igračaka pred spavanje, šetnja, mešenje kolača sa mamom iako naprave ludnicu, razgovor, mnogo više stimulišu dečiji mozak i utiču na kreativnost, nego što to mogu mobilni uređaji.
Sve u svemu, Jutjub generacija savršeno ume da upravlja mobilnim telefonima, čak i da surfuje, ali ne umeju da urade one najobičnije stvari, recimo da vežu pertle, da zakopčaju dugme, niko ih tome ne uči. Naravno, ovo nije pravilo, samo dočarava da roditelji ne razmišljaju kad detetu dozvole da bezgranično koristi mobilni telefon. On je kao što pomenuh, odlična dadilja.
Sad, da me ne shvatite pogrešno, danas je nemoguće držati decu podalje od tehnologije, niti ih treba držati, ali i te kako treba ograničiti upotrebu ovoga što pomenuh i voditi računa da to budu neke edukativne stvari a ne gledanje bez kontrole.
Jedna zanimljivost:
Sve više je roditelja koji uviđaju koliko se opasnosti krije u naoko bezazlenim stvarima, opasnosti da dete nešto pogrešno shvati, da dobije lošu predstavu o nečemu, a svi znamo da se osnove za život i razumevanje stiču u detinjstvu, smatraju da neki crtani filmovi brutalno iskrivljuju stvarnost jer životinje prikazuju beskrajno srećnim, od Pepa Praseta pa na dalje, i da kasnije mogu doživeti šok kad saznaju da većina tih životinja, koje su na ekranu srećne, u stvari žive na industrijskim farmama gde ih brutalno ubijaju zbog ljudske ishrane.
Ovo mi je svakako preterano, životinje su oduvek bile glavni junaci crtanih filmova, bolje vesele nego tužne i nemam ideju kako to pomiriti, odnosno kako objasiti detetu – danas za ručak imamo sestru Pepa Praseta koje su zaklali na nekoj farmi.
I na kraju, istraživanje u nekoliko zemalja je pokazalo da samo 11% dece u uzrastu između 4 i 5 godina umeju da vežu pertle.
Učite ih da vežu pertle, peru zube, obrišu guzu…
Ako vam deca idu u vrtić, prestanite da ih popodne vodite u igraonice, već su dovoljno bili sa decom, punih osam, devet, sati, odvojite svoje dragoceno vreme za njih.
Vi ste im nezamenljivi u razvoju.
Budite mame 2.0, ništa tome ne fali, ali s merom i uzdržano.
Izvor: Mahalat