Za vas smo izdvojili odlomak iz sjajne knjige italijanskog pisca, Giorgio Gaber-a, „Non insegnate ai bambini”. U prevodu – Ne učite svoju decu. Pročitajte, razmislite i, ako možete, poslušajte ove savete.
„Dete će reći „Hvala” zato što je čulo da je to način na koji odrasli reaguju na ljubaznost, a ne zato što što ste mu vi rekli da tako treba.
Dete se bez straha kreće u prostoru iako ga vi ne pridržavate, zato što je sigurno da ćete biti tu ako mu zatrebate.
Dete plače kad oseti bol više zbog toga što se uplašilo, nego zbog samog bola.
Dete je misaono biće, puno dostojanstva, ponosa, želje za samostalnošću. To zapamtite i setite se uvek kada vas dete zamoli da mu pomognete da nešto uradi SAMO – ne radite to umesto njega, nego mu pomozite.
Kada se dete oklizne i padne iako ste mu rekli da ne trči po klizavom betonu, nemojte ga grditi i govoriti da ste mu „lepo rekli da ne sme da trči”. To je neverovatno okrutan način vaspitanja – grditi nekog ko je pogrešio i pri tome se povredio. Tim pre ako je taj neko dete, željno trčanja, igre, upoznavanja novih stvari. U tim trenucima bi trebalo da dete zagrlite i budete mu podrška, baš kao što i vama, kada padnete, treba neko ko će vam pomoći da ustanete i biti vam oslonac.
Dete ne treba da uzme knjigu u ruke jer je dobilo naređenje da to uradi (to je najefikasniji način da se zamrzi učenje) već zato što je okruženo knjigama, zato što je od mame i tate naučilo da je čitanje važno, zato što je videlo da mama i tata svakog dana čitaju, zato što je vođeno radoznalošću da sazna kakve se nove stvari za koje ono nikad nije čulo, kriju između tih korica.
Dete veruje u vile ako misli da i vi u njih verujete.
Dete veruje u ljubav ako raste uz nju, čak i ako ljudi koji ga odgajaju nisu njegovi roditelji. Ako dete raste uz pritvornost i lažnu ljubav, postaće odrastao čovek koji se plaši osećanja i ne želi da ih pokaže.
„Nisam nervozna, ti me sad nerviraš!” je rečenica koju NIKAD ne smete da izgovorite.
Dete koje je uvek aktivno krije u sebi ogromnu energiju – dozvolite mu da je izbaci, ne terajte ga da se umiri i potiskuje svoje potrebe za aktivnošću. Pokušajte da što češće budete u prirodi.
Previše čisto i uredno dete nije srećno dete – zemlja, blato, pesak, barice, životinje, sneg – sve su to stvari s kojima dete žudi da bude u dodiru. Dopustite mu to, pa makar i po cenu nekog uništenog para pantalona. Nove pantalone ćete već nekako kupiti, detetovu radost ne možete.
Dete koje se oblači kombinujući crvenu, plavu i žutu boju, nije neukusno obučeno. To je dete kojem roditelji dopuštaju da polako gradi svoj ukus i stil.
Dete postavlja milion pitanja. Nećete na sva imati odgovor. Kada ta situacija dođe, slobodno recite „Ne znam, ali ću se potruditi da saznam za tebe”. To je mnogo bolje nego da pokušate da se izvučete izmišljenim odgovorima. Dete će to osetiti, a onda slede potpitanja, na koja nećete moći da odgovorite.
Nemojte na tužno lice navlačiti masku i osmehom prikrivati melanholiju. Dete oseća bol, vidi ga u vašim očima. A kada mu vi govorite jedno, a vaše oči i drhtanje u glasu drugo, dete postaje zbunjeno. Slobodno mu objasnite zašto ste tužni, na pravi način, jezikom koji će razumeti. Istina je uvek bolja od laži, posebno kad znamo da će dete prepoznati laž.
A u trenucima kada se život zakomplikuje, kada nastanu problemi koji deluju nerešivo, dete ći imati osećaj da je sve to njegova krivica. Vaš zadatak je da, ma koliko problemi bili veliki, nikad ne zaboravite na dete i njegova osećanja i da mu uvek, iznova i iznova, govorite da ga volite i da ni za šta nije krivo.
Dete traži poverenje, ali upamtite – vi ste mu roditelj, ne drug.
Dete je najveće čudo, najveći dar koji možemo dobiti, zato ga čuvajte ljubomorno i pažljivo.
Ne učite decu da ih sopstveni moral može povrediti. Ne vodite ih utabanim stazama života, ako želite da osete njegove čari. Nije sve u sigurnosti!
Ne učite ih, već im pomozite da sami izgrade svoj um i otkriju svoju dušu. Budite uvek blizu jer, poverenje i ljubav su sve, ostalo je dim i prašina.”