Дан као и сваки други. Раздрагана сам напустила канцеларију, свратила до пијаце по неки зелениш и кренула по сина у школу.
– Мама, звала те је учитељица да сутра дођеш на разговор, изјавило је моје чедо нешто што сам већ чула сто пута.
– Зар опет, била сам прошле недеље, и оне пре ње… Шта си сад урадио црни сине?
– Појам немам.
– Како не знаш, не зове ме сигурно на чај и ванилице. Боље ми ништа немој говорити, свеједно ћу сазнати сутра.
Моја деца нису савршена, не спадају у ону групу најбољих ђака у разреду, али то мени уопште није ни битно. Хоћу само да због њих (мислим конкретно на сина) не црвеним на родитељском састанку.
Иако учитељица на тим скуповима не прича о појединцима већ о њиховој недисциплини у глобалу, некако ја увек у току њеног експозеа испред себе видим свог сина. Имам утисак да кад год она прича о њиховом понашању гледа право у мене, знам да понекад параноишем, али ипак се трудим да седнем у “магарећу” клупу и да уместо у њу гледам у под и правим се да нешто врло важно записујем у блокчић. Не прође ни једна недеља, а да ја не присуствујем „отвореним вратима“ па ми просто понекад буде криво што узимам термин неким родитељима који су дошли да чују хвалоспеве о својој деци.
И шта сад да радим што он не плаче кад добије четворку, па он се ни на кеца не намршти.
Увек насмејан излети из школе и кад га питате има ли нека оцена, па он одговори да је фасовао тројку из природе, он се и даље смеје. Каже “Па шта, то је само школа”, пита ме шта има за ручак, ували ми ранац од две тоне и живот иде даље. Казну увек одслужи до краја и достојанствено. Не верујем, али том детету је свеједно коју оцену добије. Он кад иде на разговор код педагога, исто му је као и кад за ужину добију лиснато с кремом које обожава. На школу гледа као на посао и увек се труди да из ње изађе међу првима, кад као “мува без главе” јурне низ оне степенице, само гледам кад ће се скотрљати…
Готово увек заборави шта треба да донесу из ликовног, иако сам му уредно спаковала мали блок у који треба да записује такве ствари, он се ни за то превише не секира јер зашто би се он нервирао кад има маму која увек и све сазна на Виберу од других мама које су , за разлику од мене, родиле савесну и одговорну децу. И шта сад, мој је и ја га волим.
На зиду му не виси двеста шездесет пет медаља, не иде на два спорта, не свира виолину ни клавир, не похађа школе страних језика…Он је такав и овај један тренинг му је и више него довољан који, да будем искрена, зна и да прескочи. Кад је хладно, не иде му се да не озебе, кад је киша не иде му се јер нема гумене чизме, кад је спарина, смета му главобоља… и све тако у круг.
И њега баш брига, драже му је да пика лопту по стану, оближњем паркићу и код бабе у блатњавом дворишту. Драже му је да страни језик „учи” док чита Месијеву биографију на енглеском и игра Call of Duty Матејом преко Скајпа. Сматра да је Политикин забавник интересантније штиво од уџебника из Природе и друштва. Сабирање, одузимање и таблицу множења га је деда научио онда кад су се једно лето навадили на покер па је на учитељицино питање „Шта желиш да будеш кад порастеш?” он одговорио, кртако и јасно „Коцкар”. Све о биљном и животињском свету сазнао је из прве руке, код мојих на селу док је с бабом чистио грашак, вадио млади кромпир и у сузама кришом посматрао прабабу која је безизражајно „отимала” живот оним до скора слатким малим жутим пилићима из велике картонске кутије. Врхунац српског језика доживи док саставља најдужу реч у Слагалици. Свирао је и с дедом и сестром у бенду „Млади грашак“, а у композицији „Имао сам једне гаће“ показао је као се лупају бубњеви па је једино он био пресрећан кад је тај њихов перформанс освануо на YouTube-у.
Ту и тамо уме да „засвира“ и на усној хармоници, али врло брзо му је неко отме вадећи се да смета комшијама. Свеједно му је да ли ће мама његову медаљу „окачити“ на Фејс ни да ли ће се с њом хвалити по родбини. Он зна да ће ту ноћ спавати са њом испод јастука и да ће од маме као награду добити чизбугер, велики помфрит и милк шејк и њему је то довољно. Јер он је срећан, а и ја сам срећна с њима. Мој син је пронашао начин за срећу. Јер ако њему петице са звездицама нису мерило среће, па нису онда ни мени.
И баш ме брига… и нећу више да црвеним на родитељском!
Аутор: Јасмина Јовичић