Period adolescencije je period prilagođavanja za celu porodicu. Kako je njihovo milo, mazno, slatko i poslušno dete odjednom postalo nadobudni i drski tinejdžer, enigma je za mnoge roditelje koji se u toj situaciji nađu. Otprilike u uzrastu između 9 i 12 godina, sada ranije nego pre 20 godina, polako počinje taj pubertet. Deca započinju svoju borbu za viši nivo samostalnosti i svi zajedno ulaze u pravi emocionalni rolerkoster.
I koliko god sve to bilo frustrirajuće za roditelje, zapravo je potpuno normalan stadijum razvoja deteta.
Nije neobično ni da se u ovom periodu deca udalje od roditelja i da im postane neugodno da s njima dele neke stvari. Tela dece se fizički menjaju a mogu početi i da razvijaju osećanja koja ranije nisu postojala. Hormoni takođe imaju vrlo važnu ulogu, a sve ovo zajedno je recept za pravu malu oluju.
Roditelji, osećajući da gube kontrolu, vrlo često posežu za snažnijim zabranama, disciplinskim merama, metodama kazni i uslovljavanjem. Ali, pre toga, trebalo bi da pokušaju sa onim načinima komunikacije koji će sačuvati odnos s detetom i „mir u kući“.
Napravite konkretnu listu očekivanja
Granice i pravila koje postavljamo deci ne treba da imaju za cilj da ih „zauzdaju“ već da im pomognu da odrastaju na zdrav način. Deca kojoj je dozvoljeno da rade sve što žele, onda kada to požele, a da zbog toga nikad ne upadnu u problem postaju deca koja pri prvoj zabrani ili odbijanju da se ispuni neki njihov zahtev – postaju razdražljiva, čak i histerična.
Porodični terapeut Hal Runkel kaže da deca koja RAZUMEJU da žive u porodici u kojoj su pravila vrlo jasna i granice definisane, uče kako da se samoregulišu i te granice poštuju. Problem nastaje onda kad pravila postanu fleksibilna, pa je odlazak u krevet s mobilnim telefonom dozvoljen ili kada dete za određeno ponašanje danas dobije jednu, a sutra sasvim drugu reakciju.
Možda deluje da vas vaš desetogodišnjak ne čuje i ne obraća pažnju na to što radite ili kako se izražavate, ali to nije tako. Sve vide i sve čuju. I upijaju. Sve što roditelj uradi ili kaže dete brižljivo smešta u jedan sef u svojoj memoriji i čuva. I zato je postavljanje zdravog modela ponašanja važno. Zato ne možete viknuti „Majmune!“ kad vas neko iseče na kružnom toku. Jer će sutra to i vaše dete ponoviti nekom u vrtiću ko ga bude naljutio.
Dalje, ako roditelj viče i nikad ničim nije zadovoljan, lako se iznervira, dete će sutra verovatno imati sličan temperament.
Birajte pravi trenutak za disciplinu
Kad je situacija napeta pokušajte da ostanete smireni i izaberete prvi sledeći pogodan trenutak za razgovor. To su dve izuzetno važne stvari u komunikaciji s tinejdžerima. Ovo će pomoći da komunikacija ostane na zdravim nogama, ali i da dete, opet gledajući vas kao model, uči da kontroliše svoj bes u tenzičnim situacijama. To, naravno, ne znači da dete sme da vam se obraća na ružan način. To znači samo da se sa situacijom suočavate onda kad se strasti smire. Zato, ako dete ne pokazuje poštovanje, umesto „Užasno si bezobrazan i nezahvalan!“ recite: „Mislim da je trenutak da prekinemo ovaj razgovor jer se ponašaš na način na koji ne dozvoljavam. Ne dozvoljavam da mi se tako obraćaš. Molim te da odeš u svoju sobu i da razgovaramo kad se smirimo.“
Pohvalu koristite često
Bilo da je nameštanje kreveta, pomoć oko večere ili to što je dete dalo sestri svoju igračku da se poigra, podsetite dete koliko je poštovanje pravila važno, ali i cenjeno u vašoj porodici. To su momenti koje treba da iskoristite da pohvalom podignete osećaj vrednosti kod deteta i pokažete mu da cenite to što sarađuje. Da ne prihvatate to zdravo za gotovo. Isto važi i za kućne poslove. Ako zahvalite detetu što pomaže da porodica funkcioniše, pokazaćete mu da je ljubaznost uvek dobrodošla.
Vežbajte strpljenje
Strpljenje je veština na kojoj se radi. Ne samo kad je reč o tinejdžerima, već o svim uzrastima. Čekati je stvarno teško ponekad, a setite se da deca danas rastu u eri brzih informacija i tehnologije koja je omogućila da sve bude tu, odmah. Zamislite, tek, koliko je njima teško kad treba da budu strpljivi! Pa navikli su na instant rešenja. Ne možete da ih krivite, svi mi smo im takva rešenja dali u ruke. Zato je važno da od malih nogu učimo decu da sačekaju. U redu za tobogan, da dobiju čašu vode, da im se kupi nova igračka. Naravno, i tako što ćemo sami kod sebe negovati ovu veštinu. Jer nestrpljivi ljudi i deca upravo su oni koji najčešće imaju probleme u ponašanju.
Neka donose odluke
Dati deci mogućnost izbora i pravo na odluku pruža daje im i osećaj moći koji im toliko treba. Deca zaista mogu da donose neke odluke, a na roditelju je da pokuša da objektivno sagleda koje. Čak i u afektu i trenucima besa, oni mogu da menjaju svoje ponašanje i donesu pravu odluku, ako im pristupite na pravi način. Da li ste ikada prišli detetu koje viče na brata ili sestru i mirno, bez osude, pitali „Šta misliš, da li bi to što si rekao sad moga da kažeš malo drugačije. Mislim da ću te bolje razumeti ako ne vičeš.“ Probajte.