Нек причају шта хоће, ја баш волим што ти је женско, рекла је баба кад сам је родила.
Женско дете је увек уз мајку, и кад оде. Некако се заврзе око тебе, ко бршљен… Отпуже далеко, а опет остане. Женско и зовне, пита како си, треба ли ти шта, а мушко – куд који… Кад је твоја мајка отишла, ја сам мислила да ћу скренути. Крунила сам се ко стара проја, пола ме није било. Нисам имала с ким да проговорим, коме да се пожалим. Све сам по пољу ишла и причала сама са собом. Одем далеко, тамо позади куће да ме ко не чује, па плачем у глас. И теби ће недостајати. Ал нека, нек ти је вала женско. У инат.
Није да ми није падало на памет, онако – кад видим друге дечаке… и није да се нисам питала како би било – то играње аутићима, камионима… гањање лопте по парку, како би изгледало одрастање с неким ко има више додирних тачака с татом, више тема за разговор, више утакмица за гледање… Ал добро – ја сам извукла девојчицу. Два пута чак.
Нису ми недостајали аутићи. Ни брм-бррррм по тепиху. Нисам никада стајала иза пречке и навијала. Нисам скупљала сличице фудбалера. Прала дресове, скидала блато с копачки.
Ми смо се играле луткама. И свим оним, на додир меканим играчкама. Ми смо имале хаљинице и сукњице и сокнице с оним везом при врху, мале балетанке боје ушећерене вашарске јабуке. Имале смо приче о принцезама, бајке и питања. Безброј питања. Девојчице воле да питају. Док мало не порасту. Док не наиђе период у ком те онако мало заигноришу. Праве се да не постојиш. Праве се да им идеш на живце. Затварају се у оно мало своје собице, а ти стојиш с друге стране врата и питаш се – шта си то лоше урадила. Зашто више нисте као пре? Зашто не прича с тобом? Зашто се бреца на сваку реч? Шта јој сад није по вољи?
И знаш шта ми је јуче рекла? Како једва чека да оде из ове куће! Замисли! Да оде! Шта се чудиш, и ти си све исто тако причала… Ја?! Јесте, драга моја. Ти. Треснеш оним вратима, па се сручиш на кревет, ја све мислим – пропашћеш доле код Митровића. Само да завршим школу, видећете ви… Од прве плате има да изнајмим стан, сећаш се? Мама, немам појма о чему говориш.
Зато је она ту да те подсети. Твоје паче. Твоје маче. Твоје мече. Све твоје. Да ти пред очима одигра исту представу – у репризном термину, а у публици само ти и он и нешто најближе родбине. Да имаш кога да мрви куд иде. Да оставља празне тањире и шоље свуд за собом. Изврнуте ногавице. Да имаш у кога да упреш прстом и кажеш “чекај, чекај, видећеш ти…“ Да имаш кога да те подсети на све оно неважно. И оно важно. Најважније. Неког да ти по неколико пута на дан реченице започиње са “мама, али све моје другарице…“. Да ти каже – да си најгора мајка на свету. Да каже како једва чека да оде. Да се питаш “је л’ ми то хвала“? Све је то нормално. Добро је то дете. Нема на кога да буде лоше. Проћи ће. Стрпљења само.
И онда, дође и тај дан. Дан у коме почне полако, некако невољно да пакује своје ствари.
– Ви мене хоћете да се отарасите, каже.
– Молим? Одакле ти то? Да хоћемо да те се отарасимо, послали бисмо те далеко, у Америку или макар у Батајницу, не бисмо ти изнајмили стан врата до нас.
– Па кад је близу, што идем? Зато што је време да се осамосталиш.
– Али ако сте ми ви ту – никад се нећу осамосталити.
– Хоћеш, драга моја. И те како хоћеш. Јер ћеш морати сама да спремаш свој неред и сама да скуваш ако си гладна и сама да укључиш машину ако ти је нешто прљаво. И имаћеш газдарицу која ће можда да ти бане, ненајављена.
– Али ћу моћи да долазим код вас? Наравно. Кад год желим? Кад год желиш, у било које доба. Ништа се не мења. Само што сад ти имаш простор који је само твој. И имаш слободу. Зар није то оно о чему си одувек причала?
– Па јесте, али ја сам и овде била слободна.
– Наравно да јеси. Значи – све је у ствари исто? Мање-више.
– Али ви ћете плаћати кирију?
– Хоћемо.
– И рачуне?
– И то, док ти мало не станеш на своје ноге и почнеш сама да зарађујеш.
– Боље да сте мени дали те паре, закључује.
– Мислиш? Увек можемо да откажемо, ако ти не желиш… Мислим, твоја соба је твоја соба.
– И нећеш да је претвориш у собу за пеглање?
– Никад. Ни за живу главу. Ти знаш да твоја мајка не пегла.
– Мама…?
– Молим?
– А је л’ могу још вечерас да преспавам код вас? Па ћу сутра да се преселим, оно – скроз.
– Какво је то глупо питање, наравно да можеш, говорим и осећам да се круним полако, као она проја.
– Где ћеш сад?
– Идем да прошетам Бадија, говорим. Нећемо дуго, само један круг око зграде.
Текст: Даниела Бакић