Нешто тако лијепо као бити твоја мајка.
Нешто тако захтјевно као бити твоја мајка.
Нешто као читава једна религија у којој сам ја, вјерница, која вјерује у љубав која расте, слави рођендане, одраста у особу која ће отићи од мене да пронађе све оно у шта ће она вјеровати цијелим срцем.
Родиш да би било спремно да оде од тебе. Колико њежне суровости у једној мисли.
Некако ми је жао што мајчинство нема бољи маркетинг.
Муком натјеране да причамо о томе како су нас лоше третирали на порођају (хвала Ана), колико се намучимо да се изборимо за разне ствари, љуте на разне системе, од образовања до здравства, никако да мајчинство добије кампању радног назива:
Мало шта се у животу може поредити с љубављу коју родиш.
Та магија да је твоје биће способно да унутар себе храни, чува, дише упоредо с том шаком ћелија и да онда скроз ново биће донесе на свијет, то је потпуно фасцинантно на толико нивоа.
Кад посматрам то из тог угла, буде ми јасно зашто жене годинама пролазе кроз пакао вантјелесне. И разне друге паклове.
Нисам престала никад да будем срећна цијелим бићем и захвална што сам баш њу родила.
Јесам, ја сам још толико тога поред чињенице да сам њена мајка. Али тај осјећај на мјесту гдје је она расла из зрна донесе само она.
Јесте, стално понављамо да не мораш да будеш мајка да би била жена. Не мораш, заиста. Буди све оно што твоје биће може да буде. Што жели да буде.
Али исто тако ако јеси мајка – дивно је, храбро је, много је лијепо и важно што си своје тијело, као кућу, уступила новом животу. А онда кад се родило, пристала да ти узме скоро цијело срце. И већину живаца.
Немојте да заборавимо да редовно поновимо: дивна си као мајка и као жена и имаш на шта да будеш поносна.
Буди.
Аутор: Бранкица Раковић