Nevena Lovrinčević: Iluzija savremenih roditelja je da sve probleme mogu rešiti dogovorom

jul 28, 2016

Vaspitanje je jedan od najvećih izazova roditeljskog posla. Svaki roditelj želi da odgaji zdravo, srećno, uspešno dete, ali za to, nažalost, ne postoji univerzalna formula. Dete je individua, mali čovek sa svojim karakterom, osećanjima i temperamentom koji ga čine jedinstvenim. Zato i način na koji ga roditelji odgajaju treba da bude jedinstven, prilagođen njegovom biću.
Untitled design(1)
O deci, roditeljima, vaspitačima i odgoju razgovarali smo sa Nevenom Lovrinčević, psihologom, piscem, voditeljem više akreditovanih seminara za vaspitače i majkom troje dece. Njeno lično i profesionalno iskustvo je veliko i verujemo da će njeni saveti pomoći roditeljima i vaspitačima da pronađu pravi put kada je reč o vaspitanju dece.
Z.U. Da počnemo pitanjem koje sve čitaoce najviše zanima – tradicionalni ili moderni pristup vaspitanju? Čvrsta ruka i disciplina, ili dogovor i poštovanje dečjih osećanja? Kako doći do prave formule vaspitanja?
Srećom, tradicionalni i moderni pristup vaspitanju ne moraju da isključuju jedan drugi, već naprotiv, mislim da udruženi mogu dati najbolji pristup: i bliskost i granice. Mislim da je pristup gde je roditelj spreman na bliskost, snažnu emocionalnu podršku i prihvatanje deteta, ali i jasno postavljanje granica, onaj pristup koji će dati najbolji podstrek dobrom emocionalnom i socijalnom razvoju deteta. Roditelj sa autoritetom ne mora nužno da bude okarakterisan kao neko sa „čvrstom rukom“ i mislim da moderni pristup u vaspitanju sa razlogom odbija da prihvati kao poželjan model strogog, krutog i autoritarnog roditelja. Sa druge strane, topao, brižan i podržavajući roditelj ne isključuje to da isti takav roditelj, onda kada je potrebno, preuzme svoju poziciju autoriteta i jasno i dosledno postavi granice detetu. Jedna od iluzija savremenih roditelja je ideja da sve probleme mogu rešiti dogovorom. U pokušajima da to ostvare često se iscrpljuju, a suštinski ne rade ono što treba da rade: da postavljaju granice. Detetu je potrebno i jedno i drugo: ljubav, ali i granice.

Jedna od iluzija savremenih roditelja je ideja da sve probleme mogu rešiti dogovorom.

Z.U. Dvadeset pet godina radite s decom i mladima, baveći se prevencijom emocionalnih poremećaja i poremećaja ponašanja. Koji je najveći problem u razvoju današnje dece? Da li je to nedostatak roditeljske pažnje uzrokovan trkom za pukim opstankom ili nešto drugo?
Autor ste i nekoliko veoma popularnih knjiga o roditeljstvu u izdanju Kreativnog centra (neke od njih veoma rado citiramo na našem sajtu – Klopke za roditelje, Disciplina bez batina, Ko je gazda u vašoj kući, Naučite da se ljutite i druge). Mnoge od njih pomogle su roditeljima da reše neke nedoumice i prevaziđu probleme. Prema vašem iskustvu, šta je to što najviše muči roditelje u Srbiji kada je reč o vaspitanju? U čemu najčešće greše?
Savremeni roditelji su najčešće veoma posvećeni roditeljstvu, ali ponekad na način koji nije dobar ni po njih, ali ni po dete. Na primer, moj utisak je da roditelji ponekad veoma strepe od toga da prave greške, često uz uglavnom pogrešan strah da će njihove greške imati velike i dalekosežne posledice po dete. U toj preteranoj obazrivosti i zabrinutosti nekada propuštaju da reaguju kada je to potrebno, ili suviše komplikuju situacije koje su prilično jednostavne. Zatim, ponekad kao da je vidljiv možda ne baš strah, ali neka vrsta strepnje od detetove reakcije i nelagodnost u situacijama kada dete ispoljava negativna osećanja. Na primer ako mama da detetu ručak u crvenom tanjiru, a dete vikne: Neću taj, hoću plavi!!, nije retkost da mama požuri i zameni tanjir pokušavajući da izbegne detetovo burno negodovanje. Moj utisak je da ponekad roditelji žele da dete uvek bude srećno i da ne ispoljava negativna osećanja. Ipak, činjenica je da veoma često dete neće biti nimalo srećno kada mu se postave granice. Bilo da ima 2 ili 16 godina. Ipak, detetova ljutnja ili napad besa nikako ne mogu biti razlog za odustajanje od postavljanja granica. Isto tako, nije dobro, čak i ako to nekim roditeljima zvuči neverovatno, da se ceo porodični život vrti oko deteta i njegovih potreba. Veoma je važno da dete tokom odrastanja ne živi pod utiskom da je centar sveta, već i da drugi ljudi (za početak njegovi roditelji) takođe imaju svoje potrebe. Važno je da roditelji nađu vreme   i za sebe, kao i jedno za drugo, te da ne osećaju grižu savesti ako im njihov mezimac nije uvek na prvom mestu. Čak i onda kada je on sam nezadovoljan time.
Shodno ovim, uslovno rečeno, pogrešnim pristupima, problemi koje možemo videti u ponašanju dece odnose se na nedostatak samopozdanja, nezrelost u odnosu na uzrast, teškoće u odnosima sa vršnjacima, probleme u ponašanju, slabiju kontrola impulsa, egocentričnost i slično.

Ipak, mislim da je važno reći i da ogroman broj roditelja radi uslovno rečeno izvanredno svoj “posao” – posvećeni su detetu, trude se da rešavaju probleme, otvoreni su za promene i napredak. I pored velike jurnjave u obezbeđivanju egzistencije za svoju porodicu uspevaju da ostvare bliske i tople odnose međusobno, kao i sa decom, i time na najbolji način neguju svoju porodicu.

Z.U. Mnogo radite i sa vaspitačima, prvenstveno kroz seminare koje vodite, a koji se tiču efikasnog dsciplinovanja dece. Šta je to efikasna disciplina i da li vaspitači imaju potrebno znanje i otvorenost za nove pristupe u vaspitanju, ili se radije oslanjaju na tradicionalne metode i iskustvo?
Seminari koje radim sa svojim timom od 15 psihologa veoma su dobro posećeni i na naše veliko zadovoljstvo, odlično su prihvaćeni. U novom ciklusu akreditovanih seminara dva se odnose na efikasno disciplinovanje, a druga dva na intervencije u krizi i probleme u komunikaciji. Sva četiri seminara su namenjena vaspitačima i nastavnicima.

Veoma je važno da roditelj bude zajedno sa vaspitačima i nastavnicima na istom zadatku pravilnog podsticanja razvoja deteta.

Naši utisci u dosadašnjem radu su da je vaspitačima i nastavnicima potrebno što više praktičnih rešenja i tehnika za rešavanje problema disciplinovanja, rešavanje problema pažnje, problema u ponašanju, informacija o uticaju različitih vaspitnih stilova na dete i slično. U novom ciklusu seminara stavili smo i značajan akcenat na unapređenje komunikacije sa roditeljima, kao i na rešavanje problemskih situacija. Veoma je važno da roditelj bude zajedno sa vaspitačima i nastavnicima na istom zadatku pravilnog podsticanja razvoja deteta. Ako se uspostavi atmosfera konstruktivne saradnje između vaspitača i nastavnika sa jedne, i roditelja sa druge strane, to predstavlja odličnu osnovu za podsticajnu atmosferu u školi i vrtiću. Pored toga, u odnosu na sve češće pojave dramatičnih dešavanja i poremećene komunikacije, potrudićemo se da nastavnicima i vaspitačima prenesemo praktična znanja za što bolje i efikasnije delovanje u kriznim situacijama ili u zahtevnoj komunikaciji.
Z.U. Koji je to savet koji uvek dajete roditeljima, a koji nastavnicima i vaspitačima?
Najčešći savet i za roditelje i za vaspitače i nastavnike je isti: važno je deca od nas dobijaju i ljubav, ali i da znamo da postavljamo granice. Takođe mislim da je veoma važno ne plašiti se sopstvenih (pa i detetovih) grešaka. Odnos sa detetom koji imamo kao roditelji je doživotan i svakako je pred nama puno “grešaka u koracima”. Ipak, ako smo otvoreni za promene i povremena preispitivanja, uspećemo da sa detetom ostvarimo topao i blizak odnos i da se tokom godina prilagođavamo jedni drugima.
Z.U. Da li pripremate neko novo izdanje?
Knjiga koja me trenutno zaokuplja ima radni naslov “Nisam najbolja mama! (a slabe su šanse i da ću da postanem) – ispovest obične mame”. Za sada mi je veoma zabavno i interesantno da je pišem i nadam se da ću je u dogledno vreme završiti. Želja mi je, kao i za ostale knjige koje sam napisala, da je roditelji lepo prihvate i da imaju koristi od nje.
Intervju vodila: A. C.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama