Ако сте закључили да генерално имате проблем с љутњом, врло је вероватно да тај проблем имате и када је реч о односу с дететом.
Ана је љутито повисила тон у покушају да изађе на крај са ћеркицом током боравка у парку. Ћерка се расплакала, а Ана, иначе веома стрпљива и благе нарави, цео дан је била под мучним утиском своје љутње, обузета осећајем кривице.
Стеван се поштено изгаламио на сина (ко зна који пут тог викенда). Некоме са стране Стеван може изгледати као љутит и строг отац. Стеван, међутим, не сматра да се љути често и непримерено.
И Ана и Стеван брижни су, топли родитељи и имају близак однос са својом децом. Када је, међутим, реч о љутњи, њихови аршини веома се разликују.
Заиста, нико вам не може рећи: ово је права мера љутње. Оно што ви сматрате одговарајућим када је реч о томе колико се често љутите, за некога другог може бити превише или пак недовољно.
Слична је ситуација с децом: осетљивијем детету и на сам наговештај родитељске љутње очи ће се напунити сузама и оно ће постати узнемирено, док ће друго стоички поднети жешћу родитељску љутњу.
Родитељи с више деце често ће посведочити да њихова деца на њихову љутњу реагују сасвим различито. Један малишан ће се и на љутит тон родитеља повући, док ће његов брат знатно боље и стабилније истрпети и јачу родитељску љутњу. Иако јасних правила нема, ипак је потребно да се позабавимо и питањем: Колико смо љути? Или да то можда боље дефинишемо: Трпи ли наш однос с дететом због наше љутње?
Два основна питања у оквиру те дилеме јесу:
- Да ли мени смета моја љутња?
- Да ли мом детету смета моја љутња?
При томе мислимо, с једне стране, на учесталост, а с друге на начин испољавања љутње.
Како ћете најбоље сагледати имате ли уопште проблем с љутњом? Прочитајте наведена питања и одговорите на њих.
Да ли вам се дешава да готово сасвим изгубите контролу када сте бесни?
Да ли сматрате да сте често љути?
Љуте ли вас ситуације које други не примећују?
Дешава ли вам се да вас љутња обузме када размишљате о догађајима из прошлости?
Чини ли вам се да они који вас окружују чине напор да вас не би изнервирали, стрепећи од ваше реакције?
Дешава ли вам се да у бесу реагујете тако да после осећате кривицу?
Деси ли вам се да у бесу ударите дете или да га вређате, неконтролисано вичете итд.? Имате ли утисак да вас се дете боји када сте љути?
Сматрате ли да је љутња сувише непријатно осећање и да је најбоље не изражавати га?
Да ли вам смета када је дете љуто или тужно, па покушавате да му скренете пажњу и да га што пре орасположите?
Да ли се готово никада не љутите?
Да ли вам је лакше да будете иронични и заједљиви и да игноришете особу на коју сте љути уместо да јој кажете како се осећате и зашто сте љути?
Да ли сте с више особа прекинули или покварили односе због љутње?
Да ли сте икада у љутњи повредили себе?
Да ли сте угрозили нешто што вам је важно (посао, односе с блиским особама итд.) зато што нисте могли да контролишете љутњу?
Чини ли вам се да су за вашу љутњу углавном одговорне особе које су је изазвале?
Да ли сте икада у љутњи физички напали неку особу?
Да ли вам је икада неко рекао да имате проблем с љутњом?
Да ли се бојите да изразите љутњу на било који начин да не бисте повредили особу на коју сте љути?
Што више одговора да имате, веће су шансе да код вас постоји проблем с љутњом и да вас он блокира у постизању квалитетнијих односа с блиским особама, као и да вас ограничава у остваривању ваших пуних потенцијала.
За сагледавање осетљивог питања Имам ли ја проблем с љутњом? неће бити довољно самопосматрање. Веома важне информације добићете и од блиских особа. Питајте партнера, родитеље, брата, пријатељицу, колегу шта мисле о вашој љутњи и како се осећају у вези с њом. Већ и само покретање разговора о тој теми, иако вероватно захтевно, може бити одлична полазна тачка за побољшавање односа између вас и блиских особа.
Ако сте закључили да генерално имате проблем с љутњом, врло је вероватно да тај проблем имате и када је реч о односу с дететом. Најдрагоценији извор информација о тој теми свакако ће бити управо ваш малишан. Када сте ви и дете расположени и када је атмосфера мирна (не током жустре игре или док се дете бави нечим што му одвлачи пажњу), једноставно га питајте: „Како се осећаш када се ја љутим?“ Подстакните дете потпитањима не бисте ли сазнали што више.
Одговори на следећа питања могу вам бити од користи:
Да ли си уплашен када се наљутим?
Да ли се осећаш лоше (мислиш да си безобразан или лош) када се наљутим?
Да ли се дуго осећаш лоше после моје љутње?
Да ли знаш шта ће ме наљутити или никада не знаш због чега ћу се љутити?
Да ли се много бринеш око тога хоћу ли се ја наљутити?
Уколико нисте навикли да на тај начин разговарате о осећањима, поготово о оним негативним, у почетку вам може бити необично. Веома је важно да не интервенишете коментарима попут: „Свашта, тада уопште није било разлога да се бојиш … наравно да те не бих ударила…“ или „Па како да се не љутим кад ме ти уопште не слушаш?!“ Такве примедбе никако неће бити од користи, а сетите се и тога да је ваш циљ да сазнате како се дете осећа када сте љути и да то можете сазнати једино ако веома пажљиво слушате.
Детету може бити тешко да се изрази речима. Зато је добро да обратите пажњу на понашање које може имати везе с начином изражавања и учесталошћу љутње којој је оно изложено у породици:
- Дете се боји да проба нешто ново јер стрепи од критике.
- Испољава наглашену агресивност у односу на млађег брата или сестру.
- Дете нерадо проводи време с вама, без обзира на то да ли се ради о игри, некој активности, посети…
- Дете има проблем с понашањем у школи или вртићу (било да је наглашено повучено, било да је агресивно).
- Дете показује знаке ниског самопоуздања (наглашено је критично у односу на околину, незадовољно собом и оним што постиже).
- Не показује емпатију у односу на децу или особе које су повређене или на неки начин пате.
Такви и слични облици понашања не морају имати везе само са изражавањем родитељске љутње већ могу бити повезани и с неким другим аспектима емоционалног развоја детета. Не треба их олако схватати јер представљају знаке упозорења, поготово ако се појављују током дужег периода.
Ако сматрате да имате проблем с љутњом, али вам је потребно да га боље дефинишете, ево неколико смерница.
Учесталост: Покушајте да сагледате колико се често љутите и, самим тим, зашто се љутите, то јест које околности и особе код вас углавном изазивају љутњу. Дефинисање ситуација у којима се најчешће љутите помоћи ће вам да их боље сагледате и нађете начине на које ћете с љутњом боље изаћи на крај. Тиме ћемо се детаљније позабавити у поглављу Научите да се љутите. Приликом сагледавања питања учесталости љутње црвена лампица треба да се упали не само уколико закључите да се сувише често љутите већ и уколико се готово никада не љутите. Као што смо већ видели, особе које се готово никад не љуте ту љутњу или испољавају на пасивно- агресивне начине или је до те мере потискују да они сами трпе.
Начин испољавања: Будите свесни тога како се понашате када сте љути. Колико год да је јасно да сама емоција љутње није ни добра ни лоша, начини њеног испољавања очигледно могу бити прилично добри, али и веома лоши. То је лако разумљиво: наравно да није исто то да ли у љутњи ударате дете, бацате тањире или се детету јасно и гласно (ако треба) обраћате говорећи тачно шта вас љути, зашто вас љути и шта хоћете да оно уради. Ова разлика добија на значају када имамо у виду васпитну улогу процеса: ако сте ви ван контроле и вичете и/или ударате, не треба да се бавите дисциплиновањем. Тек када обуздате своје емоције, моћи ћете да обавите најважнији део дисциплиновања – преношење поруке о ономе што хоћете да дете уради, односно да не уради. А то је кључно за сваки процес учења, што васпитање углавном и јесте.
Одломак из књиге „Научите да се љутите“ Невене Ловринчевић (Креативни центар)
Извор: detinjarije.com