Privatne škole za decu u kojima ona uče glumu, muziku, ples… u praksi niko ne kontroliše, pišu Novosti. Jedini nadzor koji postoji, jeste finansijski – putem praćenja tokova novca.
A roditelji u želji da svojim naslednicima pruže maksimum, šalju ih na više različitih aktivnosti ne proveravajući ko radi s njihovom decom.
– Prema mojim saznanjima, ovakve škole se registruju u skladu sa klasifikacijom delatnosti kao firme preduzetnici ili kao udruženja građana, koja obavljaju određenu delatnost – kaže, za „Novosti“, pravnica Dragana Ćorić iz novosadskog Udruženja „Roditelj“. – Postoji posebna sekcija u okviru klasifikacije delatnosti, koja se odnosi na obrazovnu delatnost, naziva se Ostalo obrazovanje (sekcija 85.5) i obuhvata sportsko i rekreativno obrazovanje, umetničko obrazovanje, obrazovanje za vozače i ostalo obrazovanje. Što se kontrole tiče, ove škole se kontrolišu finansijski, putem poreskih prijava i praćenja tokova novca, ili putem inspekcije rada, kada je reč o odnosima među zaposlenima u takvim organizacijama. Kada je u pitanju odnos prema polaznicima, primenjuju se svi opšti pravni akti koji važe za osnovno, srednje i visoko obrazovanje u okviru našeg prava.
Istovremeno, u Ministarstvu prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kažu nam da ovaj resor nema nikakve ingerencije i ne može da kontroliše škole glume, plesa, pokreta, salse…
– Oni se ne obraćaju našem ministarstvu u smislu davanja bilo kakve saglasnosti za njihov rad. Za to su nadležni neki drugi organi i službe, a ne Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja – navode naši sagovornici iz Ministarstva.
Biljana Lajović, zaštitnica građana i specijalista kliničke psihologije, govoreći konkretno o Školi glume Miroslava Mike Aleksića „Stvar srca“, koja je u centru skandala, pojasnila je da je ona registrovana 19. jula 2004. godine, kao produkcijska kuća, društvo sa ograničenom odgovornošću i godinama je radila bez akreditacije za obrazovnu ustanovu.
Govoreći o tome kako nijedno ministarstvo nije bilo nadležno za ovu školu i kako je godinama Aleksić izbegavao zakon, te škola nije zavedena kao škola glume u APR, ona je istakla:
– U suštini, niko nije nadležan. To je rupa u zakonu gde nemaju registraciju za obrazovnu delatnost. Nekoliko puta je to pokušavano da se stavi u okvir, ali nikada nismo uspeli. Mora da postoji propis da svako ko se bavi obrazovanjem dece mora da bude u obrazovnom sistemu, a njih nema tu. Zato niko nije slao inspekciju u tu školu, to je sistemsko pitanje i rešenje i to mora da se uvede.
S druge strane, roditelji u želji da što više pruže deci, upisuju ih na više mesta, kako bi proverili njihove afinitete i kako bi se njihovi naslednici negde „ukorenili“.
– Odavno je prisutna ta potreba da roditelji pruže deci što više vannastavih aktivnosti – kaže za Novosti školski psiholog Branka Tišma. – Ne postoji nikakav uvid u rad tih škola, ali neke od njih imaju dobar socijalni rejting i postalo je prestižno tu upisati dete.
Zbog čega roditelji olako prepuštaju decu ljudima o kojima ne znaju ništa?
– Zbog toga što čujemo da „ako dete radi to i to/ide tamo, ima bolje šanse da radi to i to“. I to je isto dobra namera roditelja, samo što se ponekad lošije artikuliše u praksi – navodi Dragana Ćorić.
Ona kaže da je, i pored svih preporuka drugih roditelja da je neka školica ili voditelj određene aktivnosti sjajan, uvek podsticala ćerku da kaže kada se više ne oseća prijatno u svemu tome.
– Uvek sam želela da znam kako se moje dete ponaša kada je bez mene, kako se gradi i snalazi. U tom kontekstu, razgovori sa trenerima i nastavnicima su mi bili obavezna stavka da bih i dalje, jednom dnevno, sat vremena prepuštala dete nekome da ga uči nečemu.
Izvor: Novosti