Дела Вилијама Шекспира присутна су у нашем образовном систему као важан део школске лектире и културног наслеђа. Ученици их упознају још у основној школи, кроз одломке из трагедија попут „Ромеа и Јулије“, а у средњим школама читају читаве драме, анализирају теме, ликове, драматуршку структуру, филозофски и идејни слој, стил и језик. Овај континуитет сведочи о трајној вредности Шекспировог дела: оно развија читалачке навике, подстиче критичко мишљење и естетску осетљивост, истовремено уводећи младе у свет љубави, сумње, слободе, корупције, амбиције, смисла и трагике људског постојања.
Рођење и живот
Вилијам Шекспир рођен је пре 461 годину у Стратфорду на Ејвону, у Енглеској, у априлу 1564. Тачан датум рођења није забележен, али се у целом свету традиционално обележава 23. априла. Његово крштење забележено је у парохијском регистру цркве Свете Тројице у Стратфорду на Ејвону, у среду 26. априла 1564. године.
У великој поворци стваралаца који су обележили људску цивилизацију, Шекспир свакако заузима једно од централних места. Његово име и дело вековима не силазе са свих позорница света, а реплике и реченице постале су део опште културе, како међу познаваоцима књижевности, тако и у свакодневном говору. Шекспир, песник и драматург елизабетанске Енглеске, био је и универзални мислилац чије дело надилази епохе, границе и језике. Његов опус одражава све слојеве људске природе – љубав, сумњу, амбицију, част, издају, лудило, моћ, губитак и искупљење – у форми која је и данас једнако жива, изазовна и узбудљива.
Позориште „Глоуб“
Велики драмски свет који је створио Шекспир пулсирао је и у стварности – имао је своје позориште, чувени „Глоуб“ (Globe), кружну грађевину отворену ка небу, у којој су се трагедије и комедије смењивале пред публиком из свих друштвених слојева.
Оригинални Глоуб, изграђен 1599. године у Лондону, био је амфитеатарског облика са три нивоа галерија за публику око централног простора – такозване „јаме“ (the pit) – који није имао кров. Средина позоришта била је под отвореним небом, док су галерије имале наткривене трибине. Публика која је стајала у јами (најефтинија места) била је изложена временским приликама.
Сцена је била наткривена кровом који се називао „heaven“ (небо), украшен звездама, сунцем и месецом, и често се користио за специјалне ефекте. Испод сцене налазило се и тзв. „паклено“ подручје, коришћено за изненадне појаве и ефекте.
Шекспирова поетика
Шекспир је био истовремено и песник и глумац, човек позорнице који је разумео њене законитости и моћ. Поетика позоришта била је заснована на идеји да театар осликава свет и да је живот сам по себи драма. У „Хамлету“ каже да је дужност човека позоришта „да држи огледало природи“, истичући улогу театра као простора спознаје, идентификације и катарзе.
Ликови у трагедијама
У Шекспировим делима препознаје се врхунска драматуршка структура, слојевити ликови и снажне метафоре. Његова драма почива колико на спољашњој акцији толико и на унутрашњем расцепу, на дилеми, на борби између импулса и разума, осећања и дужности. Најдубље филозофске идеје уткане су у реплике ликова трагедија, и оне су ушле у колективну свест човечанства.
Хамлет, тај сумњичави студент и трагач за истином, размишља о самоубиству и поквареном, корумпираном свету и каже:
„О, бити или не бити – питање је сад:
Да ли је људског духа достојније
Трпети праћке и стрелe судбине насилне,
Или оружје дићи на море мука
И отпором их све заувек окончати…“
Отело, велики војсковођа, побеђен је сопственим страховима и љубомором; Јаго, мајстор манипулације, отелотворење је зла које се скрива под маском разума; Офелија и Дездемона представљају чисту осећајност у свету мушке бруталности. Краљ Лир, на крају свог пута, долази до страшне и племените спознаје: људска величина и слабост међусобно су испреплетане.
Лејди Магбет, једна од најкомплекснијих женских фигура светске литературе, симбол је амбиције и кривице, а њен унутрашњи пад једно је од најпотреснијих места драмске уметности.
Шекспирове трагедије остављају простор за размишљање, за преиспитивање људског достојанства и слободе воље.
Комедије
У комедијама, Шекспир показује своју другу природу – ведру, ироничну, разиграну. „Млетачки трговац“, са слојевитим ликом Шајлока, измешта границу између комедије и трагедије. „Сан летње ноћи“ слави љубав и машту, док „Укроћена горопад“ кроз комику проговара о друштвеним улогама, половима и моћи речи. Његова касна дела, попут „Буре“, трагикомедије пуне симболике и „опроштајне“ мудрости, обједињују све тематске нити писчевог опуса: илузију, искушење, опраштање, обнову.
„Свет је позорница“
Шекспирова теорија позоришта је филозофија постојања. Свет је позорница, а људи само глумци, каже Жак у „Како вам драго“:
„Па цео свет је
Глумиште где људи сви и жене глуме;
Свак се појави ту и оде; и одглуми
У свом животу многе улоге
Кроз седам чинова…“
У овим стиховима огледа се део суштине Шекспирове филозофије – живот је променљив, али и пролазан, идентитет вишеслојан и несталан, а истина често скривена под маскама, осим једне, трагичне – да смо, напослетку, какав год тај живот био, сви суочени са слабостима и немоћи старости и неизбежним одласком.
Завештање
Завештање које је оставио пре свега су драме (комедије, трагедије, историјске драме, трагикомедија), сонети и стихови, али и начин на који гледамо свет. Његове речи и даље обликују мисао, осећања, политички говор, љубавне изјаве. Позоришта, универзитети и читави градови не престају да га изводе, тумаче и проучавају. Свака епоха проналази свог Шекспира – савременог, блиског, непоновљивог.
Јер у овим делима, осим духа једног по стваралаштву изузетног века, у коме је живео и писао и један Сервантес, заправо снажно проговара вечити и неукротиви немир људске душе.
Аутор је проф. српског језика и књижевности из Бора