U izdanju Kreativnog centra objavljen je Brus, nežan i duhovit roman o pubertetu, namenjen čitaocima starijim od deset godina. Njegova glavna junakinja je trinaestogodišnja Polin, koja prolazi kroz neke od najvažnijih događaja u životu devojčica na početku puberteta. Jedna od tih promena je i rast grudi. Ona pokušava da prihvati da njeno telo više nije isto, da se menja. Bakini saveti nisu od pomoći, a tražiti savet od mame ili, još gore, od tate i braće zvuči skoro nezamislivo.
Autorka ovog romana zove se Suzi Morgenstern i ima 80 godina. Ona se, ipak, vrlo živo seća perioda kada je njeno telo prolazilo kroz promene i svih emocija s kojima tada nije znala šta će. Zato je i odlučila da ovaj roman napiše, nadajući se da će devojčicama u pubertetu pokazati da je sve ono što osećaju normalno, a da su sva pitanja koja imaju o tome – na mestu.
„Odjednom i odlazak na more deluje kao najveća noćna mora. Kad navučem neki od nekoliko svojih bruseva i postane mi vruće, a pod bretelama me svrbi toliko da pomislim da imam alergiju, shvatim da se vreme ne može zaustaviti, niti se možemo vratiti u detinjstvo.“
O tome zašto roman o brusu i da li su tabu teme i dalje snažno ukorenjene u našem društvu, razgovarali smo sa autorkom ovog simpatičnog romana, Suzi Morgenstern.
”Sećam se da sam čekala da mi nešto poraste pa da mogu da napunim brus kao moje starije sestre. Ali nisam dobila nov – ostajali su mi samo njihovi stari brusevi. Nikada nisam imala novu odeću. I do danas se najbolje osećam u polovnoj odeći. Jednom prilikom, dok sam ručala s grupom koleginica u jednoj školi, zamolila sam svaku od njih da mi ispriča priču o svom prvom brusthalteru i sve su to rado učinile. Tada sam počela da razmišljam o ovoj priči.” – rekla je Morgenstern za naš portal.
Ona otkriva da, kada piše, teme i ideje joj ”padaju s neba”, te da je na podsticaj jedne prijateljice i ilustratorke napisala i knjigu o seksu namenjenu deci.
”Napisala sam je, ali je prijateljica preminula i nikada ništa nisam uradila s tom knjigom. Pomislila sam da bi bilo bolje da deci damo vremena da porastu. Već dugo želim da napišem istorijski roman o maloj Jevrejki koja odrasta u Francuskoj tokom Drugog svetskog rata, ali nikada nisam osetila da imam dovoljno prava da to učinim.” – rekla je naša sagovornice.
Prisećajući se svojih iskustava iz tinejdžerskog perioda koja su je navela da napiše Brus, Suzi Morgenstern kaže da su emocije kojih se seća stid i nesigurnost.
”Mislim da danas ima manje stida i više prihvatanja, više svesti o tome šta se dešava (kad sam prvi put dobila menstruaciju, mislila sam da umirem iako imam dve starije sestre; jednostavno nismo razgovarale o tome). Danas postoji mnogo više podrške. Mi smo bile stvarno izolovane i čak smo se osećale krivim što odrastamo.” – priseća se naša sagovornica.
”Prekrštam ruke da ih sakrijem, ali brzo shvatam da se ne može živeti s neprestano prekrštenim rukama. Zato nosim široke tatine košulje, povijam leđa, nadvijam glavu nad grudi, činim sve ne bih li prikrila tu neželjenu promenu. U školi posmatram druge žrtve iste te promene kako se šepure i napadno podižu bretele koje su im skliznule s ramena. Kaskam za njima: trinaest godina, osmi razred i na samom sam početku svojih muka.”
Ono što još karakteriše knjigu Brus je – humor. Humor je za decu (ali i za odrasle) ponekad najbolji način da se suoče sa emocijama ili situacijama s kojima ne znaju šta bi.
”Za mene je humor jedini način na koji se to može uraditi. Nijedna tema nije tabu, ali način na koji je obrađujete čini priču mogućom. Humor je moj omiljeni začin i bez njega ništa nema pravi ukus.”