Министар просвете Славица Ђукић Дејановић изјавила је данас да се Правилник о поступању школа у случају насиља спроводи тако што се за случај констатованог насиља формира тим у школи који је у обавези да, у зависности од типа насиља, комуницира са МУП-ом, Центром за социјални рад, јединицом локалне самоуправе, здравственом установом и родитељима.
Правилник о поступању школа у случају насиља усклађен је са изменама Закона о основама система образовања и васпитања у протеклих годину дана.
Увођење тимова за кризне догађаје представља важан механизам за брзо и ефикасно реаговање у случајевима хитних ситуација попут насилних смрти или озбиљних инцидената. Тим за заштиту од насиља овим правилником добија већа овлашћења и има могућност удаљавања ученика из непосредног образовно-васпитног рада, односно школе, уколико процени у складу са ризицима, ситуацијом, степеном насиља да ученик не би требало да буде у школи.
При избору чланова тима треба водити рачуна да то буду особе које имају ауторитет у колективу, а уједно су сензибилисане и добро се сналазе у стресним ситуацијама.
Правилник детаљно прописује и на који начин школе морају спремно и ефикасно да реагују на кризни догађај.
Школа мора да одреди начин на који се упозорава на опасност, аларм, и да о томе информише све (децу, ученике, запослене, родитеље). Начини упозоравања могу бити различити: на пример, специфично звоно или знак узбуне, обавештење преко разгласа, упозорење преко СМС-а, шифра и слично, у складу са могућностима установе.
Такође, свака установа треба да има план евакуације у коме ће поред евакуационог пута, бити тачно одређена безбедна места/скровишта у установи или ван ње, као и место поновног окупљања уколико би услед кризног догађаја дошло до напуштања установе. Евакуациони пут из установе је пут који води од било које тачке у објекту до спољног простора или сигурног и безбедног простора у установи.
Ако установа има више излаза, потребно је тачно утврдити која одељења се усмеравају на који излаз. Предвиђено безбедно место може бити место ван установе или посебно место унутар установе на коме се не могу очекивати штетне последице.
Министарка просвете је навела пример за случај пожара, где директор школе мора одмах да формира тим који мора да обавести ватрогасце, родитеље деце која су у опасности, као и да спречи трауме код деце.
„Дакле, комуникација тог тима са центрима за социјални рад, са здравственим установама, са службом унутрашњих послова, локалном заједницом, је континуирана за случај било које кризне ситуације, насиља, неадекватног понашања“, казала је Ђукић Дејановић.
Вежбе евакуације бар једном годишње
Потребно је да све просторије у установи буду јасно означене бројевима (са обе стране врата) и да постоји просторни план установе са ознакама. Ово је врло важно у ситуацијама као што су, на пример, пожар, талачка криза, терористички напад, јер олакшава комуникацију и лоцирање оних који су угрожени, али и сналажење спасилачких екипа и полиције.
– Обавезно једном годишње, а по потреби и чешће, спровести вежбе евакуације из установе или закључавања просторија, ако је потребно заштитити се од спољне претње. Потребно је проверити да ли сви знају инструкције за евакуацију, односно да не носе се торбе, књиге, да иду у колони по двоје са својим наставником – стоји у правилнику.
Такође, како се додаје, „било би добро обезбедити могућност закључавања просторија у установи“.
Када су деца/ученици у просторији, кључ треба да је са унутрашње стране како би наставник/васпитач могао да закључа уколико буде потребе за тим.
Додатно, препорука је да на једном одређеном месту у установи буду сви дупликати кључева. Такође је важно и да сви буду информисани где се налазе и како се користе апарати за гашење пожара и паковања прве помоћи.
Министарка каже да нови Правилник предвиђа дисциплински поступак који у средњој школи треба да траје што краће, и за то време родитељ не може исписати дете из једне школе и пребацити га у другу, као што се то догађало па се прекидао дисциплински поступак и није било никакве санкције.
„Овај Правилник предвиђа и друштвено корисни рад, читав низ хуманитарних активности. предвиђа и могућност да дете од пет дана па навише може бити лишено доласка у школу, и код куће савладавати програм који се за њега прави као једна од мера. Све ове мере које помињем су са идејом да родитељ, наставник, дете, педагог и психолог школе буду укључени у проблем који евентуално дете има како би поправило своје понашање и како би неадекватн понашајни поступци били сведени на минимум“, навела је она.
Славица Ђукић Дејановић сматра да ће то битно утицати на зближавање родитеља и наставника у погледу васпитања и неговања система вредности ученика, као и да је то један од добрих путева да се тимски ради у случају да неки ученик има насилно понашање.
„Мора се организовати тим у школи и да сваки члан тима зна шта треба да ради како би се што пре спречиле последице насилног понашања, или свеле на минимум. Мислим да је то начин да однос ка хуманијем комуницирању, пре свега деце једне са другима, а онда и поштовања према старијима, се подигне на жељени ниво“, оценила је она.
Како је објаснила, наставници ће почетком школске године морати у своје програме активности и рада уврсте и све ове кораке који се евентуално могу предузимати за случај да неко дете учини радњу која није примерена ученику, као и да воде евиденцију о напредовању ученика у погледу учења бележећи начин на који прихватају градиво, што ће, напомиње она, у писаној форми бити добар траг да се прати психолошко функционисање деце кроз учење.
Дејановићева каже да су наставници у новој обавези да чешће контактирају са родитељима, не само на класичним родитељским састанцима него и индивидуално за случај да неко дете покаже специфичност која изискује сарадњу са родитељима.
„И родитељи добијају обавезе са своје стране да помогну наставнику да све те његове активности буду заједничке, јер оног момента када је једно дете у периоду од седам до 18 година, у том животном добу различите поруке из породице и из школске средине које треба да формирају став детета према животу, ако су те поруке различите оне деле душу детета“, поручила је она.
Дејановићева каже да друштвено корисн рад, који је уведен изменама Закона о основама система образовавања и васпитања, у неким школама био редовна активност и додаје да су управо резултати тих школа стимулисали да се друштвено корисни рад предвиди као обавезна активност за све школе, који ће бити у склопу плана и програма који се доноси почетком школске године.
„То су често хуманитарне активности, обиласка институција социјално здравствених, поступци везани за зелену агенду, посебне трибине посвећене сензитивним групама. Могућност за друштвено корисни рад су врло различите од активности везаних за уклањање отпада, до тога да различите уметничке вредности буду доступне и сензитивним групама којима нису доступне на једноставан начин, а школа и деца се потруде да у томе заједно учествују“, навела је министарка.
Према њеним речима, сврха схватања друштвено корисног рада има утемељење у ставу наставника, у ставу родитеља како би деца самим тим прихватити ставове оних који су им модел за идентификацију.
„У тим вршњачким комуникацијама треба увек пронаћи децу која имају сензибилитет за друштвено корисни рад, и њих припремити да буду модели за вредновање друштвено корисног рада као праве врлине и вредности. Не треба да буде санкција за неког ко то не жели, ако је изречена мера обавезе учешћа у том раду, онда је то обавезе за ученика“, изјавила је она.