Колумна: Сунђери и креде
Аутор: Борис Јашовић
Тешка се тренутно битка бије између просветних синдиката и ресорног министра око првог разреда девете платне групе. Кафе куварице у министарству просвете раде у три смене док се гајбе киселе воде из минута у минут износе и уносе како би се преговарачи за округлим столом окрепили и бар малчице олабавили тензије.
За оне који не знају о чему се ради, ево кратког садржаја претходних епизода.
Последњег дана августа синдикати просвете организују протест испред Министарства просвете с узвишеном идејом да их министар Шарчевић лично, попут “највећег синдикалца међу просветним радницима”, поведе до Министарства државне управе и локалне самоуправе и званично затражи од тамошњег министра Ружића да просветне раднике из трећег разреда осме платне групе пребаци у први разред девете платне групе. Идеја се у старту распада пошто се министар просвете, уместо са синдикатима, састаје са министром полиције како би свечано, пред телевизијским камерама, потписао стратешки важан документ о безбедности деце у школама. На овај министров изванредно изведени форхенд синдикати одговарају још изванреднијим бекхендом те у два-три наврата током месеца септембра, широм овдашњих школа, оргaнизују и у дело спроводе штрајк под постмодернистичким нзивом “Петнаестоминутно скраћење часова у трајању од пола сата”. Штрајк иначе протиче у малчице дезорганизованој атмосфери, што је стара бољка клановски издељених просветара, те једни на наставу одлазе након 15 минута од званичног почетка часа док други завршавају час 15 минута пре његовог регуларног истека. У међувремену, министар пред синдикате излази са непристојном понудом познатијом као “фер” – према којој би само просветни радници који су уједно и разредне старешине били пребачени у први разред девете платне групе, док би сви остали остали тамо где јесу – у трећем разреду осме платне групе! Синдикати за то не желе ни да чују па најављују радикализацију штрајка почев од понедељка 24. септембра са циљем да се часови свакодневно скраћују за цирка петнаест минута. Министар је затечен. Опхрван траумама уравниловке из доба комунизма, слично Колинди Грабар Китаровић која је своје трауме из периода комунизма везивала за уравниливку јогурта у тетрапаку, министар Шарчевић изражава бојазан да би захтев синдиката о пребацивању свих просветних радника у први разред девете платне групе могао представљати пандан комунистичој уравниловки. Не нужно уравниловки јогурта али свакако уравниловки без обзира на то што је свака уравниловка у суштини уравниловка, било да се ради о просветном раднику или јогурту. Важно је да страшно звучи. Због тога министар просвете лансира у орбиту следећу изјаву: “Аутоматски захтев да сви будемо исти је уравниловка, чиме се негира постојање платних разреда који подразумевају да се направи разлика у квалитету рада”.
Али зар се исто тако, господине министре, не можемо узлазно покретати и унутар девете платне групе од првог до последњег разреда?, упитах храбро и са прилично јеткости у гласу на шта ми министар Шарчевић одговора гласом Момчила Бајагића Бајаге: “Наравно да се можете покретати горе-доле, доле-горе све горе, до-ле!” Након тога се тргох из слатког дремежа и схватих да сам застао код четвртог пасуса. Зато брже-боље наставих.
Чини се да у контексту преговора министарства просвете и просветних синдиката не би требало употребљавати “пароле што страшно звуче”, как’ би рекел Штулић Ђони. Прво, просветни синдикати никако не траже ураниловку већ достојанственију стартну позицију, што свакако спада у либерални концепт меритократског типа друштва. Друго, реч је о друштву једнаких шанси које људе награђује према личним способностима и оствареним резултатима рада. Синдикати, верујем, ништа не би имали против таквог једног система. Напротив. Хоћу да кажем како је било каква уравниловка садржана у захтеву просветних синдиката у потпуности искључена самим постојањем могућности напредовања радника у просвети коју министар стално потеже као аргумент у корист исправности закона о платним групама и разредима. Заправо, ако мало боље размислимо, управо би министров “фер” предлог могао некога асоцирати, рецимо подозриве критичаре претходног система, на комунистичку тактику “подели па владај”.
Па ипак, можда би министров предлог да се у први разред девете платне групе пребаце разредне старешине, пре требало посматрати кроз призму министрове жеље да се просветни радници мотивишу на што грчевитију борбу за старешинство. Знате оно – здрав дух тржишне конкуренције и остале трице. Утисак идиличности би у том случају једино могла покварити чињеница да старешинства обично расподељују директори школа које је претходно на челне позиције васпитно-образовних установа поставио министар просвете лично. Та субординација, наравно, не мора ништа значити у пракси, као што ништа не мора значити ни претпоставка да убудуће не морају нужно избијати тињајући конфликти између обичних просветних радника који никако да добију разредно старешинство (а желе га,) и разредних старешина који никако да се врате у заједницу обичних просветних радника (а не желе је).
Било како било, у наредним епизодама епског обрачуна између првог човека просвете и просветних синдиката сазнаћете (можда): Због чега не штрајкују све школе у Србији? Да ли ће у школама које штрајкују од понедељка 24. септембра ступити на снагу нови (штрајкачки) распоред звоњења предвиђен за получасовну наставу? Да ли ће у школама у којима преко 98 одсто запослених штрајкује и држи тридесетоминутну наставу а нешто мање од 2 одсто то не чини, распоред звоњења бити штелован према потоњима и њиховом праву на рад, а не према захтевима већине и у корист ђака? Због чега се такав један сукоб права (на рад и на штрајк), не би могао избећи демократском одлуком већине опредељене за получасовну наставу, будући да би такво разрешење било и у интересу самих ђака који би на тај начин имали јасно организован и утврђен ритам наставе?
И да ли ће на крају крајева министар просвете наћи времена да прочита књигу немачке теоретичарке и уметнице Бини Адамчак „Да ли је комунизам прича за малу децу?“