Да ли вас шокира чињеница да више од половине родитеља не дозвољава деци да тренирају рагби, хокеј или пливање плашећи се евентуалних повреда?
Једно америчко истраживање показало је како више од половине родитеља јахање, рагби, хокеј и пливање сматра опасним спортовима. Но стручњаци упозоравају како су предности бављења спортом далеко веће од могућих повреда.
Поред тога деца све мање бораве напољу – чак трећина деце недељно не проведе ни пет сати играјући се ван куће.
Занимљив је и податак како 1,5 километар данашња деца претрче за чак 90 секунди спорије него деца од пре тридесет година.
Примећено је и да се родитељи мешају у ствари које су до скоро студенти сами решавали на факултету. Интервенисати када је дете у вртићу или школи очекивано је, али интервенисати када је на факултету показује претерано заштитнички однос који може створити појединце који нису спремни напустити родитељско гнездо и живе самостално.
Циљ истраживања је био да се покаже да постоји претерана родитељска брига. Многи родитељи, вођени најбољом намером, не могу оценити границу активних бриге за дете и гушења детета са превише контроле.
Родитељи које популарно зовемо “превише заштитнички” иду у крајност и стално су уз своју децу која онда одговоре траже од њих, а не покушавају сами да реше ситуације. Такво понашање и став узрокују неке ненамерне лоше последице. Желе их лишити повреда и стреса, а могу да створе појединце који касније не умеју да се боре за себе.
Самопоуздање стичемо када нешто успемо сами да савладамо, на тај начин стичу и деца. Родитељи који све чине уместо своје деце шаљу им поруку како нису способна одређене ствари обавити сама. Но ако се сами не боре и немају могућност решавања проблема, не могу развити потребне вештине и самопоуздање.
“Већ од најраније доби деци треба давати задатке који су примерени узрасту и из којих могу да уче. Детету дати кашику да само једе па ће кроз покушаје и грешке научити. Не обављати оне ствари које могу сами уместо њих”, каже психолошкиња Татјана Ђурковиц додајући да данас ипак има и неких опасности које нису прије биле изражене, попут појачаног саобраћаја.
Осим тога, родитељима су многе информације доступне, а дефинитивно се у последњих неколико деценија научило много о деци и дечјем развоју што је онда довело до много стручне и популарне литературе за децу.
Родитељ треба да препозна реалну опасност, а не због свог страха да спречава дете да се, на пример, пење на велики тобоган у парку, јер се боји да ће дете пасти.
Како би у томе успели, сви родитељи морају наћи фини баланс између постављања граница и слободе те подстицати децу да неке ствари учине сами. Наравно, у складу са годинама и могућностима.
Извор: нови магазин