Да ли родитељи претварају своју децу у плачљиве слабиће тиме што их превише штите?
Пре неколико недеља, мој петогодишњи син је повредио прст на нози по милионити пут, затим почео неутешно да плаче. Док је он беснео пола сата – не преувеличавам – моје стање је ишло од убеђивања њега да му није ништа, преко размишљања да ли претерујем у том убеђивању и, најзад, до тога да сам се питала да ли је заиста сломио прст.
Наравно, није му било ништа. Али, ово искуство ме је навело да се запитам који је најбољи начин на који могу да одреагујем на непрекидан плач детета због неке ситнице која му се догодила. Уопштено говорећи, ако Ваше дете има „низак праг толеранције на стрес“, како кажу психолози – дете које плаче због најмањег проблема или тражи помоћ при најмањој фрустрацији – шта је боље: смирити његово ридање или га оставити да се тргне и да се избори са тим? Да ли ћемо умањити њихову снагу воље ако само признамо њихове (претеране) реакције? Или ћемо их уплашити за цео живот ако их не признамо?
У последњих неколико месеци видела сам неколико интернет страница које промовишу решавање оваквих ситуација путем дететовог самосталног реаговања. На блогу сајта Scary Mommy, под називом „Пустите их да крваре – стил родитељства“, једна мајка је написала да стварамо „генерацију деце која неће умети да мисли својом главом“ тиме што их чинимо константно срећним и сигурним. Друга мајка је написала да, помажући деци у игри и у парку, учимо их да „манипулишу другима како не би сами обављали неке теже послове“. Ја сам за промовисање отпорности, упорности и независности код моје деце и слажем се да хеликоптер родитељство (екстремно вођење рачуна о дететовим осећањима и проблемима) треба избацити, али не могу а да не помислим на неку равнотежу. Зар не постоји нека златна средина?
Како бих добила одговоре на моја питања, интервјуисала сам гомилу психолога који се баве проучавањем контролисања емоција код деце. Сви су се сложили да, колико год да је лоше константно штитити децу, тако може бити и опасно превише их препустити себи; родитељство није одабрати само једну од понуђених тактика. Идеја да је родитељ „или пажљив и брижан или препушта децу њима самима нема смисла“, објашњава Товах Клајн, директор Барнард Центра за развој младих и аутор књиге „Како деца напредују“. Уместо овог „или-или“, родитељи би требало да покушају да буду помало од оба – треба да стреме томе да њихова деца осећају, како Клајн то каже, „да сте ту за њих, али да исто тако верујете да могу то превазићи и сами.“
Што више деца осећају да имају некога ко им чува леђа, то су самоуверенија и самосталнија.
Ево неких убедљивих доказа. Ненси Ајзенберг, дечији психолог са Универзитета у Аризони, је помоћу неколико истраживања дошла до закључка да су деца родитеља, који на њихове емоције реагују са саосећањем и желе да их утеше, боље социјално прилагођена, него деца родитеља који им говоре да преувеличавају или их кажњавају због тога што су узнемирени.
„Генерално, бити им подршка – што укључује и да их тешите, помажете им да се изборе са емоцијама или са неким проблемом – уско је повезано са тим да ће деца боље регулисати све тешкоће самостално.“ Након посматрања једне групе предшколаца, научници који су били укључени у то истраживање отишли су толико далеко да су дошли до закључка да, када родитељ грубо одреагује на дететове негативне емоције, детету је касније теже да се понашају на неки друштвено прихватљив начин. Како Ви реагујете на њихове реакције може имати трајне последице. У истраживању објављеном 1983. године, психолог Алан Сруф и његове колеге су саопштили да су деца, која су имала чврсте везе са родитељима, баш због нежности и бриге родитеља у раним фазама живота детета, била мање наметљива и захтевна у предшколском него што су била деца чији су се родитељи служили супротним начином васпитања. И то има логике: што више деца осећају да имају некога ко им чува леђа, то су самоуверенија и самосталнија.
Али зашто заправо то што говорите детету да се „смири“ или „схвати сам“ изазива контраефекат? Научници нису сигурни, али имају неке теорије. Када грдите дете због претеране драме око модрице коју је добило на тренингу или због тога што плаче јер је изгубило у игрици, може се осетити осрамоћено, повређено, што може отежати детету да се смири. Можда и неће хтети више да иде на тренинге, јер то што се дете постиди неке своје реакције може утицати на то да ће избегавати сличне ситуације у будућности. Међутим, ово је управо супротно од онога што детету треба: „Деца морају да вежбају изражавање емоција и да уче да се боре са њима. То доводи до њиховог јачања и отпорности“, објашњава Ешли Содерлунд, развојни психолог из Северне Каролине. „Златно правило је да емоције никада нису непријатељ, чак и онда када су прејаке.“
Дакле, следећи пут када Вас је срамота што Ваше дете прави сцену усред тржног центра, сетите се: Дете мора да искуси јаке емоције, како би знало са њима да се избори. Такви изливи емоција су добри за дете, иако су за Вас болни. Такође, имајте на уму и следеће: када дете драми због неке ситнице, та ситница је можда само окидач за њихово „емотивно пражњење“. На пример, после дугог дана у вртићу, мој син је ридао када је мало боцнуо прст. Када имате 5 година, веома је напорно слушати васпитачице, седети мирно и играти се лепо. Мој син је био уморан и гладан, па када су сузе кренуле, нису могле да стану тек тако. Уместо звоцања „Ма добро ти је, није то ништа“, волела бих да сам била свесна да је био повређен и узнемирен, да сам га загрлила и рекла да је сасвим у реду ако би хтео да се исплаче.
Али, можда се питате: ако увек тешим и терам све страхове своје деце, како ће они очврснути? Ово нас доводи до следећег корака у овом процесу. Када једном схватите емоције свог детета, можете да пронађете и да му предложите начине да само себе смири и да настави даље. Стратегије, наравно, зависе одситуације, али један користан приступ је одвлачење пажње. Клајн, који води вртић, објашњава да васпитачице, на пример, гледају дрвеће кроз прозор са децом која се унервозе када их родитељи остављају у вртићу. Обратите пажњу да ово није исто као давање телефона/таблета детету или паљење тв-а – желите да им развијете вештине преусмеравања, а не да допустите да неки уређај то ради уместо њих. Још једна тактика јесте да помогнете детету да реши проблем. Ако је узнемирено зато што не може да нађе омиљену играчку, причајте са њим о томе где би све могао да потражи. Временом ће научити сам да направи стратегију и да савлада проблем, што ће га учинити друштвено способнијим. У истраживању из 1996, Ајзенберг и њене колеге су навели да су деца (8-12 година), коју су мајке охрабривале да користе различите вештине решавања проблема, окарактерисана као деца са бољим друштвеним вештинама и вештинама суочавања, него деца чије мајке нису корситиле овакав приступ.
Слично нешто помаже и у ситуацијама у којима Вас дете тера да му помогнете. Ако се у парку детету откотрља лопта испод клупе и почне да вришти како не може да је дохвати, не игноришите и не говорите да се смири, али немојте ни дохватити лопту уместо детета. Пре свега, схватите и приметите љутњу – „Видим да си узнемирен зато што не можеш да дохватиш лопту; мора даје много тешко!“ – а онда или предложите како може да је дохвати или га питајте да предложи он нешто.
Тешити узнемирено дете је у реду, али немојте претеривати и тешити дете ПРЕ него што се узнемири. Ако падне у парку, немојте потрчати и узвикивати „Да ли си добро?!“. Опште прихваћена идеја да дете на основу реакције родитеља одлучује како ће и само да реагује се назива друштвена референца. Тако да ако ако сте Ви смирени, вероватно ће и дете остати смирено. „У таквим моментима, имате избор: можете рећи Упс! или можете избезумљено прићи и рећи Да видим колена!“, објашњава Сузан Спикер, директорка Центра за ментално здравље и развој детета на Универзитету у Вашингтону.
Постоји још један кључни аспект у подизању деце која су отпорна на јакеемоције: бити добар узор. Ово не подразумева да сте стално мирни и уздржани. Напротив, може бити корисно за децу да виде како Ви пролазите кроз јаке емоције и како користите своје стратегије да их превазиђете. Тако да слободно се и ви некада препустите својим емоцијама, затим испричајте како сте се узнемирили и како ћете „да удахнете дубоко да се смирите“. Деца уче како да се изборе са овим лудим светом гледајући Вас – и зато може бити добро да повремено виде и Вас како заплачете или проживљавате јаке емоције.
Приредила: Александра Ивковић