Свака друштвена заједница, од локалне до државе као целине, заснована је на једном друштвеном уговору њених припадника.
Овај друштвени уговор претпоставља сагласност укључених друштвених субјеката и поделу одговорности. Он се преточава у законе који су обавезни за све припаднике заједнице.
То се односи на све важне аспекте друштвеног живота, па и на питање образовања и васпитања.
У друштвеном уговору који регулише ову област заинтересоване стране су родитељи којима је највише стало да њихова деца израсту у довољно образоване и социјализоване људе, учитељи свих нивоа и школе, као они који пружају услугу која води ка том циљу, али и држава оличена у министарству јер би требало да јој буде стало каква ће бити будућа генерација њених грађана.
Овај подразумевани уговор чини оквир понашања учитеља, ђака и њихових родитеља.
До пре више од тридесет година овај уговор је био јасан: учитељи и родитељи су заједно сарађивали како би дете постало функционални и образовани одрасли. Онда су наступиле различите „реформе школства”, тако да смо тренутно у ситуацији да није јасно да ли уопште постоји и какав је овај уговор данас.
Поред промене филозофије подучавања, променило се много тога другог: васпитни однос родитеља према деци, однос родитеља према наставницима, однос наставника према деци и родитељима и однос целокупног друштва и државе према значају процеса подучавања.
На микронивоу све речено се прелама у однос учитељ–ученик. Могуће је разликовати три модела овог односа: ауторитативни, услужни и партнерски који данас паралелно постоје, чак и у истој школи.
Ауторитативни или традиционални модел подучавања ставља учитеља на прво место, даје му моћ, а ученике ставља у јасно дефинисану друштвену улогу ђака. Учитељима највише одговара овај модел и очекују да их родитељи у њему подрже.
Услужни модел је сасвим обрнут: ставља ученика на прво место и преко родитеља му даје моћ, а учитељи су на периферији са задатком да угоде родитељским и ученичким очекивањима. Овај модел највише одговара родитељима који сматрају да „најбоље познају своју децу” тако да дају упутства учитељима како да се понашају према њиховом детету.
Партнерски модел је заснован на претпоставци да је у најбољем интересу детета да учитељи и родитељи сарађују као једнаковредни одрасли, да се усагласе око жељеног циља и да поделе активности и одговорности које воде ка том циљу: израстању детета у образовану и социјализовану личност.
То обично значи да родитељи више васпитавају, а нешто мање учествују у учењу, а да учитељи више подучавају, а да мање васпитавају.
Партнерски однос је оно што највише одговара садашњем друштвеном тренутку јер образовање без васпитања није могуће добро спроводити.
Аутор: Зоран Миливојевић
Извор: Политика