Само нек је живо и здраво.
Ни веће истине ни чешће фразе у српском језику.
Кад објавите да чекате бебу – само нек је живо и здраво.
Кад се жалите што не спава ноћу, што неће да једе, што не воли вртић, што хоће само код маме – ма нек је само живо и здраво.
Кад сте трудни први пут па вас питају чекате ли девојчицу или дечака, а ви кажете дечака – „Ооо, прво, па мушко!“. Али, ако кажете девојчицу? Нек је живо и здраво. Ко вели, па шта сад, то је што је, нек је БАР живо и здраво, ако већ није мушко.
Дубоко, предубоко укорењене традиционалне вредности (а кад кажете традиција то је обавезно синоним за нешто добро) у нашем друштву створиле су ту поделу. Фраза „прво, па женско“ не постоји. Ако би је неко и изговорио, можда би била схваћена као шала, тешко као честитка.
Али је зато ту друга. Женско дете, туђа кућа. Још једна традиционална „мудра“ мисао. Ћерка ће отићи, напустити родитељску кућу и бринути о неком другом. Само што то, одавно већ, није тако. Али је опет некако то мушко дете сан већине очева, а усудићу се да кажем и многих мајки. Та потреба за продужетком врсте, али оне која ће наставити лозу носећи исто презиме може се приписати само некој егоистичној потреби да моје име настави да живи и кад мене не буде.
Кад говоримо о презимену, традиција налаже да се жена одрекне свог презимена које јој је на рођењу с љубављу дато. Да каже – то ми презиме више не треба, није ми важно, узећу друго, као свака добра жена. Ако, пак, одлучи да учини другачије, онда је она феминисткиња (што је, наравно, лоше), „изиграва“ неку модерну жену уместо да поштује традицију и често на леђима носи бреме осуде нове породице коју је удајом добила.
Деца ће, такође, разуме се, носити очево презиме. Мајка ће их носити, родити, дојити и, нећемо се претварати да није тако – бринути о њима у 90% случајева, али ће они понети само очево презиме. И то је, побогу, традиција.
А традиција се мора поштовати јер су то, ваљда, једине праве вредности. Замишљам пакао кроз који би прошао мушкарац који би узео женино презиме. А онда помислим на оне који тврде да су мушкарци и жене данас равноправни.
Бити жена, чак ни у овом модерном друштву, није привилегија. Јер и у 21. веку, ако у стомаку носите или сте тек родили девојчицу, можете очекивати да чујете:
- Друго ће бити друго (ако је прво дете)
- Сад морате треће (ако имате две девојчице)
- Биће треће мушко
- Сад мораш на поправни
- Нема везе, САМО НЕК ЈЕ ЖИВО И ЗДРАВО
Настави низ. Или боље немој. Довољно ће бити да своју ћерку одгајиш тако да, у друштву наклоњеном мушкарцима учини макар један мали корак који ће ту разлику смањити.
Да буде самостална.
Да не пристаје на „ћути, добар је каквих има“.
Да верује да може све. Исто као и мушкарци. Да заслужује исту плату, исти третман, исто поштовање.
Да слободно задржи своје презиме, ако јој је тако драже.
Да не пристаје на било шта што јој не прија.
Да нико није вредан тога да се одрекне себе.
И то ће бити велики корак. И за њу и за човечанство.