Управо је у току још једно национално саблажњавање над понашањем наше деце. Нови повод је Сајам књига на коме су деца полетела да се сликају са Шешељем и купе његове књиге. Чекају у реду, гурају се, а поред нареченог господина стоје две лепе и младе девојке и дворе га. Нижу се коментари, снимци постају вирални, уздише се и метанише, анализира и, на крају, налази се кривац. Крива су деца и криви су наставници који их нису добро усмерили и контролисали њихово понашање на Сајму, нису им објаснили који су то штандови вредни пажње, а шта треба заобићи.
Опет су крива деца.
Опет су криви наставници.
Нису криве телевизије са националном фреквенцијом на којима је поменути господин чести гост, ни таблоидне новине које га стављају на насловне стране. Није крив водитељ и уредник једне такве телевизије који ћути док Шешељ чита скаредне наслове својих књига најављујући своје учешће на Сајму.
Није крив ни национални регулатор за медије који жмури и не кажњава такво понашање.
Нису криви ни новинари који цитирају његове бахате изјаве, претње и огољени језик мржње према свему што је различито и што не дели његово мишљење.
Није крива ни црква која га је одликовала, па он сад препоносно у свакој ситуацији носи на грудима ленту. А сетимо се, по свим истраживањима, црква се врло високо котира када се мери степен поверења у одређене институције.
Није криво ни руководство Сајма јер издаје простор за мржњу. Они се заклањају иза поштовања сваког човека на слободу мишљења. Не желе цензуру. Заговорници су тржишне утакмице.
Нико није крив. Само су деца луда и глупа. Не дају нам да верујемо у будућност.
А деца су само одраз нас свих. Ми смо их произвели. Можда би се они гурали око неког другог штанда када би им били понуђени неки други садржаји, када би једнако фреквентно на телевизијама били неки други писци, када би се од тих других писаца начиниле звезде и узори.
Можда би они били заинтересовани за неке друге наслове када би им било сугерисано да мржња није уметност, да вређање другога није надмоћ. Можда би се стидели да стану у ред и сликају се са таквима када би у очима већине видели презир и осуду, када би их неко, по повратку са Сајма, упитао где су били и шта су радили, па им одржао лекцију о срамоти коју себи и породици наносе.
Осим деце криви су и њихови наставници који немоћно стоје и посматрају своје ђаке како чекају на сликање са Војводом. Да, наставници немоћно стоје. И на Сајму, и свуда. Јер они још увек покушавају да истим тим ђацима наметну цивилизацијске вредности знања, поштовања, пристојности. И то раде у немогућим условима, јер су против њих сви остали који ово друштво чине заједницом. Осим родитеља који једнако желе да им деца буду добра. Па онда наставници и родитељи вуку овај чамац на једну страну, а на њих се бацају таласи свеколиког отпада и потапају их у бесловесну масу. Они треба да буду магично способни, да имају ауторитет исконског вође и бескомпромисног борца, па да деци објасне шта је добро за њих, а шта није у друштву које на сав глас виче против тога. Треба да их извуку из стварности и објасне им да то није права стварност, да тренутно греше сви они који се промовишу као звезде и национални заштитници, како треба да сачекају неко друго време, да ставе себе и свој живот на стендбај док се све не доведе у ред и док друштво не схвати шта је исправно. До тада да се лепо васпитавају у школи и у кругу породице, а телевизије и сва друга јавност ће их се сетити кад истрче тржишне и политичке утакмице.
Можда би најбоље било да оставимо ту децу једном на миру и да не покушавамо да им пришивамо сопствене грешке, да осуђујемо њихово понашање у покушају да излечимо сопствене комплексе и намножени кукавичлук, да се суочимо са правим стањем ствари у нашем друштву. Нису деца крива. Криви смо ми. Сви ми који ћутимо.
Аутор: Биљана Васић, професорка из Шапца