Отац који није могао дати својој деци оно што није добио од својих родитеља

Седели смо у дневној соби, имала сам седам или осам година и домаћи задатак је био да напишемо састав на тему „Бака и дека – хероји мог детињства“.

Како сам у дотадашњим радовима искористила лик и дело мајчиних родитеља, које сам неизмерно волела, питала сам се како би било да мало пишем и о другој баки и деки.

Сећам се да сам питала оца – зашто нам твој тата никада није дошао за Нову годину или Божић и зашто је тај невидљиви дека толико безобразан да никада неће да дође на мој рођендан, пише Снежана Ченад за Телеграф.

Отац ми је упутио поглед од ког ми се узлупало срце, била сам мала, али сам знала да ће иза тог погледа доћи некакво страшно сазнање.

Устао је, отишао до фиоке у којој држимо сва документа и узео своју крштеницу. Ставио ме је на крило, и показао поље у коме је писало „име оца“, било је празно.

– Ја немам оца, сине. Твог тату никада нико није признао – засузиле су му очи, али је од малена, још у дому за незбринуту децу навикао да плакања нема.

Тада нисам схватала шта то значи, само сам јако била љута на родитеље мог оца који не учествују у сестрином и мом одрастању.

Животна прича мог оца почиње оног тренутка када га моја баба са осам година одводи у дом за незбринуту децу на Вождовцу.

Оставља га у дугачком и светлом холу те установе, а он се, држећи за руку свог васпитача, окренуо за њом у нади да се мама ипак предомислила и да га не оставља у тако страшним зидинама.

– Гледао сам маму како одлази, а сузе су само летеле низ лице. Рекла је да ће ме овде чувати, да ће ми бити добро и лепо и да ће се она ускоро вратити. Није се вратила – испричао ми је.

После тога, каже, да једино што је имао биле су сузе, глад и батине.

Како је и сам неколико пута поновио „добио сам батина колико 50 људи неће добити за 10 живота“.

Сељакали су га као сувишну крпу из дома у дом, обишао је пола Србије, будећи се са непознатом децом различитог узраста, ината, карактера.

Није превише памтио имена, само се сећа да је морао да се избори за своју ужину у мензи и нове чарапе, које су старији отимали док би он спавао.

На прозорима су биле решетке, а он је имао непуних 12 година.

Домце, како су их популарно звали, шишали су на нулу, да би деца у граду знала да се не друже са њима. Мој отац је имао и својих пет минута славе у филму „Дом за вешање“.

Дуго је од стреса мокрио у кревет, до неке 14. године, а само је размишљао како да се прехрани и набави себи нове патике, јер ове које је делио Дом, нису дуго трајале – био је дечак, жељан игре и пажње.

После навршених 18 година, како правила налажу, морао је да спакује своје ствари у кесу, јер их је само толико имао и да напусти дом.

Овога пута са пластичном врећом нашао се на улици, па је једино решење била војска.

Отишао је и пријавио се, како би добио документа, јер је у установи у којој је одрастао био само број. Отишао је у општину, да би извадио личну карту и пасош и дао сам себи презиме.

То је разлог због ког моје „чудно“ презиме нигде нећете пронаћи.

Ченад се презивамо само нас троје – отац, сестра и ја, јер је то презиме измишљено. Да, добро сте прочитали. После војске се запослио и почео да гради свој живот како је умео и знао.

За родбину моје бабе, он је био копиле. Цвет без корена, за мене, он је био највећа величина, коју ће ико икада моћи да досегне у мом животу.

Моју мајку је упознао сасвим случајно, у посети једном околном селу надомак Београда. Забављали су се и након годину дана венчали.

Нико из младалачке заљубљености и љубави није слутио да ће корени његовог детињства ипак проклијати.

Мој тата је учио да слави рођендан, често заборављајући када смо сестра и ја, па и он рођени. Он није знао за удобност недељног ручка или поклоне за Нову годину.

Никада нисмо међусобно размењивали речи љубави, а „волим те“ је први пут написано када сам отишла да живим сама у други град.

Он је постао необзирно створење, јер једноставно није имао модел понашања који је подразумевао функционисање породице.

Ми се никада нисмо грлили, осим када смо се поздрављали пред путовања, а волели смо се.

Највећу жртву понела је мајка, која је дословце требало да веже ветар. Отац није имао навику да се јавља, некада по цео дан не бисмо знали где је.

Далеко од тога да нисам осећала његову љубав, погледом да, поступцима теже, а речима никад.

Није имао осећај наших школских успеха, јер је и сам имао диплому импровизоване средње школе у дому. Далеко од тога да није био срећан због свега што смо сестра и ја оствариле у раном периоду живота, али наше детињство је пролазило у другачијој ноти од оне коју су имали моји вршњаци.

Никога са очеве стране скоро нисам познавала, веома мало рођака, имали смо кумове и пријатеље. Њему су била страна и та родбинска окупљања, то га је давило и гушило.

Особи која је расла без игде икога, одједном је наметнута нека форма. Неки оквир који није стварао породичну целину, него кавез, у ком смо се сви гушили.

Данас, ја сам дете разведених родитеља. Он живи сам и како каже, поново је тамо где је и као мали остављен – у самоћи.

Једноставно, није ишло, ни њему, ни нама.

Не кривим га, покушавам да га разумем. Социјализација је процес који нас гради онаквима какви постанемо када одрастемо, уз малу асистенцију васпитања.

Његов социолошки аспект углавном је била гола егзистенција.

Љута сам на своју бабу која је једно недужно створење оставила суровим дешавањима београдског асфалта. Боли ме сваки његов недостатак обзирности и пажљивости, који је допринео раздору наше породице.

Улагали смо сви напоре да га прилагодимо и надоместимо све оно што му је годинама фалило, трудио се и он, али против себе се не може.

Није се могао хладан восак обликовати.

Он је једна, као што већ поменух, величина, која је ни из чега створила све оно што ја имам данас. Један пример, који нећу никада моћи да пресликам на себе, а желела бих.

Помагао је странцима, незнанцима, људима које први пут види, не очекујући ништа за узврат. Када бих га питала „Што си то урадио, ни не знаш га, шта ако је преварант?“, само је одговарао „Знам ја, сине, шта је немати. А ако лаже, њему на душу…“.

Било је тешко и њему и нама, али сам одувек знала, ма шта год да се деси – он ће бити јунак мог детињства и мог живота.

Неко ко је ни из чега створио наше све. Деца би се можда наљутила на оваквог оца и рекла да он није прави родитељ, јер није могао да се мења и прилагоди задатим околностима.

Ја мом оцу не замерам, јер знам да је он ту за мене у пола дана и пола ноћи, на ком год делу планете био, али не може у дуету.

Он је једноставно соло играч, са срцем у који може да спакује цео свет.

Зато бих вам нешто јако важно рекла на крају – љубав није променити, љубав је прихватити.

Пише: Снежана Ченад

Извор: Телеграф