Био сам ђак крагујевачке гимназије из које су Немци извели на стрељање ученике 21. октобра 1941. године. Био сам 155-та генерација те гимназије, што је у земљи где једва нешто да састави дуже од две генерације, има посебну тежину. Основао ју је кнез Милош Обреновић с правом назван Велики, који је био неписмен, али је одлично знао да државу не може да гради без интелектуалне елите, па је подигао школу (из које ће касније настати и београдска Велика школа, претеча Београдског универзитета). Његов „двор“ била је обична, мало богатија и већа, кућа у српско-балканском стилу, док је гимназија подигнута по европски, у неокласичном, монументалном стилу, и данас представља једну од најлепших крагујевачких грађевина. Иначе, то је друга настарија српска школска установа после Турака, одмах иза чувене гимназије у Сремским Карловцима и међу њеним професорима и ђацима су многе знамените личности српске историје – Радомир Путник, Ђура Јакшић, Радоје Домановић, Светозар Марковић, Живојин Мишић, Степа Степановић, Никола Пашић, Јован Стерија Поповић … Јесте остављала утисак на младог мене, јесмо, ми њени ђаци, имали свест о њеној посебности и дискретна али присутна сенка трагедије која ју је задесила, јесте лебдела њеним високим ходницима.
Ја посебно памтим птичурине из кабинета за биологију. Огромне, мрке, прашњаве препариране птичурине. Мрзео сам те препариране птичурине које никад у настави нису ни коришћене и због прашине и због претећег изгледа и због тога што су читавој учионици давали неку гробљанску атмосферу. Њих смо добили након рата од Немаца у склопу ратне одштете. Извели су и стрељали око 300 ђака, будућу интелектуалну елиту читаве земље, а вратили су нам препариране птичурине. Кад си клинац, 41-ва ти делује као нека давна историја, сада схватам да је све то било заправо недавно. Немачка је у међувремену за мене постала Браво, Нена и бела чоколада, све до деведесетих, када сам схватио да не постоји ништа, Н – И – Ш – Т – А, што би та земља и тај народ могли да учине да променим мишљење о њима у смеру неке минималне симпатије, па нек је Гете говорио српски сто пута.крагујевац-в3Наравно, мрзео сам октобар, посебно тај 21. ко и сви остали ђаци, претпостављам. Кад си тинејџер није ти много до историје, националних трагедија и масакра. Жури ти се кући да листаш Еротику. Живот побеђује, што би се рекло. Посебно су ми на нерве ишле незаобилазне теме из српског, историје и ликовног, типа „Крагујевачка јесен“, „Доста су свету једне Шумарице“ и „Писмо мом стрељаном другу“. Једноставно, ја нисам знао како да изразим било шта од онога што сам осећао, посебно у тим задатим форматима. А осећао сам отприлике мешавину неверице и неке недифинисане апстрактне туге и жеље, јаке жеље, да уопште не морам да мислим на то, да 21. већ једном прође. Нисам могао да замислим војнике који упадају у школу, прекидају час и одводе децу на стрељање. Мајке које код куће чекају да им се синови врате из школе, а они се не враћају јер су стрељани. Нисам могао да замислим тугу на стотине мајки које су у једном, истом дану, остале без својих синова. Кад сам био четврти разред основне један друг из одељења умро је од леукемије. Одвели су нас на сахрану и данима ме прогањала слика његове избезумљене мајке стакленог погледа. Како онда да замислим на стотине жена које окрећу изрешетане лешеве по Шумарицама? Како сам могао да замислим униформе које по улицама једног града купе мушкарце, без посебног критеријума, сем критеријума бројности, да би их затворили у бараке и у групама од по 100, 200, 300 их изводе на хладнокрвну егзекуцију. Немачки систематичну. Како човек да замисли људе затворене у тим баракама који читав један дан слушају рафале, чекајући свој ред, претурајући џепове у потрази за парчетом папира да за собом оставе последњу поруку најмилијима.
„Лебац сутра немојте послати“ и „Сећајте се моји мене, јер мене више нема“.
Како да замислим, богтедрагијебо, да су у томе учествовали и љотићевци, Срби. За мене је Крагујевац увек био некако проклет.
И ево данас, нико ме не тера да било шта напишем, нема домаћих задатака и задатих тема, ал ја сада осећам потребу, мада и даље не умем ништа да изразим. А мислио сам једноставно да искулирам друштвене мреже овај дан. Изађем напоље и ланзам. Обилазим радње. Двадесетпрви октобар може да буде један сасвим леп и пријатан дан. Уосталом, има ко ће да се сећа, шта раде институције?
Ал ме једе нешто изнутра. Знам да је туга много већа него што је икада била. Некако је стварнија. Баш, баш опипљива. Свест ми је јасна. Није ми то више тако далеко и апстрактно и незамисливо. Знам да су стрељали Србе, а не цивиле како сад то по новинама пишу. Знам да не волим Немце и смешно ми је колико сам се радовао њиховом уједињењу. Знам да ИСИС сада негде поред неке реке, ређа несмулимане и пуца им, једном по једном, у потиљак. Знам да данас УНЕСЦО одлучује о пријему Косова. Волео бих да могу да изразим шта тим поводом осећам, али још сам немоћнији него у гимназијској клупи пред „Доста су свету једне Шумарице“ темом. Знам да сам Србин, што ми је некад било исто тако апстрактно и далеко и потпуно небитно. Знам да би данас морао да ми буде леп дан јер управо је то поента тих толиких жртава, да нама живима, живот буде леп. А ја, ма колико се претварао да јесте, удави ме нека туга. Знам да нам је, после непрестаног вековног масакрирања интелигенције – прво Турци, па Немци, па комунисти, па бескрајни ратови, све ослободилачки и одбрамбени – председник данас Крагујевчанин, али не из крагујевачке гимназије. Било би добро да јесте. Јер та је гимназија, чак и данас, Кембриџ и Јејл и Сорбона заједно у односу на неутефтерену њиву с које је купио своју бедну диплому. Знам да је Дан сећања на српске жртве из Другог светског рата, и да нико, али нико, несрбин са друштвених мрежа, а стотине их имам, неће да окачи ни један банер, статус или слику у ту част. Сами смо.
И у тој виртуелној бараци, чепркамо тражечи папирић да на њему нешто напишемо. Макар нам је битно. А то је најбитније од свега. Јер, све док јесте, има наде за нас.
Извор: