Врата учионице се отварају. Седа наспрам мене, не насупрот.
„Како сте?“
Толико једноставно. Сасвим природно. Ипак неочекивано. А толико неопходно.
Ни „како је моје дете?“. Ни „шта ћемо са математиком?“. Ни „ја мислим…“.
Само – Како сте?
А ја знам да сте сви забринути, да сте ужаснути, да сте пољуљани, да сте уморни.
Хајде у свему овоме да пређемо на ти!
Хајде да не стављамо папир између нас. Хајде да не губимо време док стигне нови протокол. Ја ћу да ти кажем шта мени треба. Ти ми кажи шта могу да учиним за тебе. Јер ово су наша деца. И нема потребе да делимо старатељство, иако имамо два крова.
Хајде да се договоримо.
Ти и ја!
Дођи да ме питаш какав је друг.
Дођи да поделимо шта је мучи.
Пусти је да верује да је школа добро место.
Дозволи да сам открије да нешто и није како треба.
Немој јој код куће говорити да је страшно погрешила.
Немој јој пред наставником рећи да је само дете.
Немој да га питаш –А шта је Марко добио?
И немој да јој кажеш – Мене не интересују друга деца.
Задржи јасан став када је школа у питању.
Задржи исти став и када је твоје дете у питању.
Не учи је да гледа само себе.
Учи га да буде ту и за друге.
Покажи да верујеш да сам може добити ту петицу.
Немој јој показати да не верујеш тражећи петицу.
Не пиши јој лажно оправдање.
Не показуј јој да је лаж оправдана.
Научи је да буде добар човек.
Научи га да може бити и добар ђак.
Хајде заједно да аплаудирамо кад застане збуњено на приредби.
Хајмо најгласније да навијамо када промаши кош.
Хајде да заједно кријемо сузе кад певају – Рачунајте на нас!
Хајде да им верујемо кад певају – Рачунајте на нас!
Реци ми – У најбољим је рукама.
Реци му – У најбољим си рукама.
Покажи да знаш да радим и оно што је изнад мојих моћи.
Покажи да знаш где почиње моја немоћ.
Дај ми знак да се разумемо.
Кажи ми да ми верујеш.
Слушам те.
Врата су отворена.
Аутор: Маја Радовић, наставница српског језика и књижевности