– Jedan margarin, tri šolje od bele kafe mleka, jedan prašak za pecivo, brašna po potrebi. Zamesiti testo, ni tvrdo ni mekano. Brate, baba, šta ti je “ni tvrdo, ni mekano“? Sva se ulepih, vidi!
– Pa ‘nako, bože, dete – kako ne znaš, ni tvrdo ni mekano. Nego srednje, da se ne lepi. Dodaj još brašna.
– Koliko je to još?
– Pa još! Videćeš, znaćeš kad je dosta. Osetićeš pod prstima.
– Baba, ja nisam ti, ja ne osećam pod prstima. Meni treba recept, pravi pravcati, na grame, na decilitre, na minute, inače neće da valja.
– Jesam li tebe gajila na grame?
– Nisi.
– Nisam. I fali li ti šta?
– Ne znam.
– Ne znaš. Ja znam. Ništa. Da sam ti na vagicu sve merila i na sat gledala, ne bi ti danas bila tu.
– Šta ti piše ovo ovde?
– Koje?
– Ovo tu… pobe… pode…
– Podeliti na dva dela! Pismena si, valjda znaš da čitaš!?
– Znam, baba, al’ tvoj rukopis…
– Šta mu fali?
– Ništa, samo sam se odvikla…
– Od mene?
– Ne od tebe, od tvoje sveske s receptima.
– Pa da, vi više ne zapisujete recepte, sve imate na tim vašim internetima. Sutra da vam toga nestane, uštipke ne bi znali da potkuvate.
– Baba, dekoncentrišeš me.
– Gde ti je kecelja?
– Koja kecelja?
– Ona moja, crvena. Bila je tu kad sam bila živa.
– Ne znam, baba, možda je dole u kujni.
– Ka’ ćete da udarite pločice u kujni, šta čekate?
– Nema majstora, baba. Mi bismo, ali nema ko da radi.
– Što ste onda sklanjali linoleum?
– Zato što smo mislili da ćemo da nađemo nekog da nam uradi pločice.
– A onaj šporet, ‘nako, na sred dvorišta, kisne li kisne…
– Ne kisne, pokrili smo ga najlonom. Tata je hteo da ga vrati, ali ne može sam, težak je.
– Što mu onaj tvoj ne pomogne?
– Zato što onaj moj nema kad, mora da radi.
– Znači opet si došla sama?
– Sama, baba.
– A deca?
– Deca – kud koje. Dosadno im na selu.
– Tebi nikad nije bilo dosadno.
– Nije.
– A ni sad ti vidim, nije dosadno?
– Nije baba.
– Nemoj da mi uljoskaš taj mikser. I vrati ga posle u kutiju. Pa u špajz, gore skroz levo… Jesi našla cimet? Bile su tri kesice u drugoj fioci.
– Našla sam, baba.
– A gde ti je otac?
– Otišo na groblje.
– U ovo doba? Popodne? Na groblje se ne ide popodne.
– Otišo baba, da pokosi malo tamo oko tebe i dede.
– Lepo. Lepo od njega. Jeste, zarasli smo u korov preko glave… Šta je smešno?
– Ništa, ništa… I dogovorio je da betonira.
– Šta da betonira?
– Pa sve ono gore, pogodio s nekim čovekom, da prvo naspe šoder, pa onda beton.
– A što da nas betonira?
– Pa ne znam baba, brate, šta mene pitaš, pitaj njega. Objašnjavao mi je gde je rešio da ga ukopamo. Al ja ne mogu s njim da pričam o tome. Mislim, rano mi, nekako, kapiraš?
– Da, da… pa jeste rano… tek mu je sedamdeset… a lepo, znači, mene da betonira – to može i zato ima majstora, a patos u kujni što je go – to nikom ništa?
– Vidi ti to s njim baba, bogati.
– A što mu noge ‘nako otiču?
– Ne znam… od vrućine valjda.
– Neka ode kod doktora, reci da sam mu ja rekla.
– Dobro… šta ti ovo piše? Znači orasi i cimet unutra, a onda ih uvaljam u orahe sa šećerom, pa tako uvaljane – pečem?
– Tako je. Al nemoj na jaku vatru, da ti ne priplanu.
– Šta znači “na jaku vatru“? Dvesta, dvesta pedeset?
– Pa ne znam, videćeš kad krenu da rastu, pa proceni.
– Ima li baba išta da tebi nije odoka i nako i proceni i po potrebi?
– Nema. Kod babe ti je sve otprilike, po osećaju. Jesi oribala koji put tu rernu otkako sam ja umrla?
– Jesam, baba.
– Kolko puta?
– Pa po potrebi, šta znam.
– Znaš ti znaš, nego nećeš da mi kažeš. Kad budu gotove, vruće da ih uvaljaš u prah šećer, onako pošteno, nemoj da štediš. Kad se vraćaš za Beograd?
– Sutra.
– Spakuj pa ponesi deci. Sve to što ti umesiš i skuvaš, tvoj otac pola da onom kučetu. Ništa ne jede po ceo dan, znam ja.
– Jede noću. Ne može po vrućini.
– I to znam.
– Juče sam mu smotala sarmice od zelja, to voli, a može da jede i ladno, ne mora da podgreva. Voli s kiselim mlekom.
– Nije ti ono bilo zelje.
– Nego?
– Ono su ti liske od rena. Gde si videla onoliko zelje? A i zelje je mekše naoko.
– Aha. Ren, znači.
– Ren. I ono što si plevila baštu, da znaš da si počupala svu papriku.
– Ja mislila da je korov, baba.
– E blago meni… Smanji tu vatru malo da ti ne priplanu. Jesi spakovala mikser? U kutiju? Taj mikser je tvoj vršnjak, znaš… A kiflice, mogu dugo da ti traju. I izdašne su. A šta ti bi da ih mesiš po ovoj vrućini?
– Ne znam, došlo mi nešto.
– Nije ti došlo nešto, nego ti baba na um pala. Mene si se setila, priznaj.
– Pa jeste…i to… jesam… malo.
– Ako, ako… Eto vidiš… gledam te nešto i sve mislim… Ništa ti ne fali. Ni mnogo tvrda, ni mnogo meka. A možeš i dugo da potraješ. Pa je l’?
– Pa jeste, baba. Valjda.
Autor: Daniela Bakić, Duda