Наш сарадник Милан Станковић чије текстове често читате на порталу Зелена учионица наставник је српског језика у једној основној школи у Бору.
Али, изгледа да није Милан једини ком писање иде од руке, већ су и његови ђаци у томе врло вешти. Како се у петом разреду уче падежи, Миланови петаци осмислили су песмицу, како би их лакше научили.
Ту песмицу, верујући да је вредна да се за њу чује, Милан нам је послао. Ми је делимо с вама, а ви је прочитајте својим петацима (ако сте наставник) или пошаљите неком петаку који се мучи с номинативом и акузативом.
Деклинација
Наше одељење за пример је слика,
сви падеже знамо, то је наша дика!
Био сам у школУ
то нико не каже
осим ако неће
масно да вас слаже.
Не идем у школИ,
знамо да је грешка
ко тако говори –
незналица тешка!
Свих седам падежа
у прсту су малом
а кроз деклинацију
ми возимо слалом!
Ко на српски иде, он је добар ђак,
падеже не волиш – факир* си опак!
По падежима се мењају и талас и вал,
ако не знаш правила – казнени пенал!
Ко локатив зна, виче – ха, ха, ха,
док генитив милозвучно пева тра, ла, ла!
Једним место означаваш, а другим порекло,
и још нешто приде у њима се стекло.
Датив, инструментал, мислиш да су страва,
правац, друштво, средство – и не боли глава.
А акузатив вредно реченице крпи,
јербо мора неко и радњу да трпи.
Номинатив, вокатив, траже независност,
док са другим речима одбијају присност.
Са оловком пишеш, и идеш код куће,
ееее, мој брате слатки, биће теби вруће!
Да научиш добро, требаће ти рада,
јер без рада, друже – нема чоколада!
А кад једном све то свладаш како треба,
пролећна ће песма летети до неба.
Са свих страна дивна песма нам се ори,
јер падеже знамо па нам срце збори:
Добро јутро, добар дан
пролећни сам цветић ран!
Одељење 5/3 ОШ „Вук Караџић“ Бор
*факир – проблематичан тип, луталица у локалном борском сленгу