Naš saradnik Milan Stanković čije tekstove često čitate na portalu Zelena učionica nastavnik je srpskog jezika u jednoj osnovnoj školi u Boru.
Ali, izgleda da nije Milan jedini kom pisanje ide od ruke, već su i njegovi đaci u tome vrlo vešti. Kako se u petom razredu uče padeži, Milanovi petaci osmislili su pesmicu, kako bi ih lakše naučili.
Tu pesmicu, verujući da je vredna da se za nju čuje, Milan nam je poslao. Mi je delimo s vama, a vi je pročitajte svojim petacima (ako ste nastavnik) ili pošaljite nekom petaku koji se muči s nominativom i akuzativom.
Deklinacija
Naše odeljenje za primer je slika,
svi padeže znamo, to je naša dika!
Bio sam u školU
to niko ne kaže
osim ako neće
masno da vas slaže.
Ne idem u školI,
znamo da je greška
ko tako govori –
neznalica teška!
Svih sedam padeža
u prstu su malom
a kroz deklinaciju
mi vozimo slalom!
Ko na srpski ide, on je dobar đak,
padeže ne voliš – fakir* si opak!
Po padežima se menjaju i talas i val,
ako ne znaš pravila – kazneni penal!
Ko lokativ zna, viče – ha, ha, ha,
dok genitiv milozvučno peva tra, la, la!
Jednim mesto označavaš, a drugim poreklo,
i još nešto pride u njima se steklo.
Dativ, instrumental, misliš da su strava,
pravac, društvo, sredstvo – i ne boli glava.
A akuzativ vredno rečenice krpi,
jerbo mora neko i radnju da trpi.
Nominativ, vokativ, traže nezavisnost,
dok sa drugim rečima odbijaju prisnost.
Sa olovkom pišeš, i ideš kod kuće,
eeee, moj brate slatki, biće tebi vruće!
Da naučiš dobro, trebaće ti rada,
jer bez rada, druže – nema čokolada!
A kad jednom sve to svladaš kako treba,
prolećna će pesma leteti do neba.
Sa svih strana divna pesma nam se ori,
jer padeže znamo pa nam srce zbori:
Dobro jutro, dobar dan
prolećni sam cvetić ran!
Odeljenje 5/3 OŠ „Vuk Karadžić“ Bor
*fakir – problematičan tip, lutalica u lokalnom borskom slengu