У скопу рубрике ”Ми ВАС питамо” до сада смо разговарали са десетинама наставника. Они су нам говорили о томе какве су промене потребне српској школи, где је образовном систему најслабија карика и шта су му снаге. Нисмо, ипак, међу саговорницима до сада имали ниједног педагога, до данас. Реч је о Јанку Такачу који живи у Ковачици и ради у две школе. Као наставник грађанског васпитања радио је пет година, а читаву своју каријеру провео је у мултинационалној и мултикултурној средини.
За наш портал Јанко говори о томе које су специфичности рада у таквим школама, па још у мањим срединама, као и о променама за којима вапи образовни систем, али и друштво у целини.
Као педагог радите у две школе и то у мултинационцалној средини која негује различите културе и вероисповести. Колики је то изазов и које су специфичности таквог окружења у школама?
– Живети и радити у мултинационалној средини је нешто што обогаћује човека. Човек стиче шири и дубљи поглед на свет и постаје отпоран на све те –изме који људима често навуку копрену на очи. Сећам се када је толеранција била велики buzzword у просвети, није се дало живети од свеопште потребе за толеранцијом, као да треба налазити начине да се не поубијамо међусобно. А заправо, сви ми широм Војводине, који већ више од двеста година живимо у заједништву и у разноликости делимо исту судбину, исте проблеме који нас сваки дан увере да су пред животним изазовима сви људи увек исти – имају исте потребе, осећају исту тескобу, траже неко решење да све ово прегурају. Живот у равници уме да буде једноличан и суморан, због рада у пољопривреди и изузетно тежак, али су ипак сви народи који живе у Војводини развили веома богату народну традицију која буја од живота и животне радости. Нажалост, као што је цела наша држава поклекла под тежином депопулације тако су – и још више – страдали мањински народи који су у претходних 10-15 година сви изгубили око четвртине своје пређашње бројности.
Ако посматрате своје радно окружење, средину, па у цео образовни систем, шта је то што без одлагања треба променити да би образовни систем кренуо напред?
Неко је лепо приметио, школа је пакао за вредне људе а рај за нераднике.
Човек у просвети може да уложи целог себе и сагори врло брзо, а може и да лепо проживи целу каријеру у заветрини, тако да га се врло брзо по одласку у пензију не сећају ни ученици ни колеге. Са друге стране, иза великог посла, иза гомила документације, састанака, разговора, тимова и актива, иза натчовечанског труда заливеног литрама кафе и киселе воде често не буде ама баш никаквих резултата.
Зато је битно схватити да је рад у просвети превасходно рад са људима, јединственим и непоновљивим људима. Сада радиш са некиме, сада треба радити да се неки ефекат оствари са том једном особом са којом радиш, или са том групом ученика, наставника или родитеља. Ако не постигнеш сада нешто, следеће године то је већ нека друга, старија, зрелија особа пред тобом, за неколико година завршава се циклус и шта си урадио – урадио си. Живот брзо пролази, да прође сакривен имеђу планова и извештаја, страшан је промашај.
Образовни систем нам је у перманентној реформи, черече га већ деценијама, нема краја новинама – а он нам свима постаје све тескобнији. У овом тренутку, разумљиво је да нема ту брзих и лаких решења па их нећу ни наводити. Видљиво је ипак највише то, да много тога у систему просвете треба темељно преиспитати и сходно резултатима видети шта да се уради са тиме. Писао сам већ о томе пре неколико година…
На пример, некада је постојао наставни предмет Марксизам, мој старији брат га је још учио у средњој школи. Онда је тај предмет једноставно избачен или замењен социологијом и ни пас није залајао. Неке ствари просто живот прегази, нешто никада ни не заживи, нешто просто не да планирани резултат, нешто смо дивљачки накалемили на наш систем без правог разумевања како заиста треба да ради… Јасно је да се увек лакше иде напред без непотребног терета.
Имате ли утисак да је статус просветног радника у малим срединама ипак и у извесној мери очуван? (Не мислим овде на финансијски, већ на друштвени положај)
Да ли је средина мала или велика, мислим да више не прави велику разлику. Статус просветних радника је неповратно уништен још деведесетих када моје старије колеге нису могле да преживе од своје просветарске плате те су се људи сналазили да нађу додатне послове, да дођу до новца за живот, при чему су многи и напустили просвету. Када друштво тако понизи једну иначе веома часну струку, то се јако тешко враћа на старо.
И просветни радници су на крају крајева само људи, имају породице, сви до једног сада имају више или високо образовање и заиста заслужују много, много више него што им се даје (иако „никад већа“, још увек ни просечна плата). Писао сам на једном другом месту о томе, како је наше друштво данас много другачије него некада, како је учитељ у прошлости био много цењенији па је рецимо било и учитеља. Данас више скоро да нема учитеља, јако је мало мушкараца у разредној настави. А као што каже теорија у економији, што је нека професија цењенија тако је ту и више мушкараца… Сада сваки просветни радник у својој средини гради свој статус за себе, добро ради – добром се надај. Можда је тако и најправедније, након свега.
Последњих неколико година за српски образовни систем биле су изузетно турбулентне. Какве су последице остале и шта је требало да буде другачије?
Да, нарочито након вишеструког убиства у ООШ „Владислав Рибникар” постало је јасно да се на неки начин дошло до неке врсте кулминације. Да се утицај изузетно лоше друштвено-политичке и економске ситуације у Србији проширио на све сегменте. Са друге стране, постало је видљиво да се не може побећи, да се не може сакрити од онога што се дешава у нашем друштву. Да нико не може да себи изгради свој мали свет у којем ће бити заштићен од нечије пуцњаве или од пада надстрешнице.
Друштво је предуго у оковима криминала, корупције, поремећених вредности. У таквом друштву, наше школство није могло да остане изоловано. Има нешто што Хајдегер назива бивањем-у-свету а што се односи на фундаментално искуство постојања и интеракције са светом као међусобно повезаним ентитетом, где се нечији идентитет и разумевање обликују његовим интеракцијама, изборима и окружењем око њега. У парадигми да је на првом месту образовање (а за васпитање ћемо већ некако видети, је ли), добијамо мале генијалце који заиста остварују изузетне успехе на разноразним такмичењима, али и многе ученике који су добрано закинути по питању социјалних вештина, заједништва, емпатије, игре. Из бивања-у-свету произилази расположење, каже немачки филозоф. Какво расположење имају савремени ученици?
Био сам део просветних радника који су изразили жељу за променама, који су подржали протест студената укључивши се у обуставу рада. Тих неколико недеља између трећине и четвртине колектива није долазило на рад. Једно време су и родитељи задржали децу код куће, бројни ученици нису похађали наставу. Али на крају та обустава није довела до жељених промена и није било друге него вратити се у школе и покушати борбу на друге начине.
Цело то искуство је оправдано довело до велике огорчености, ресантимана који траје и дан-данас, код свих, али највише код просветних радника који су се осим осталог и у својим колективима поделили, у многим школама настао је јаз за који ће бити потребно време и напор да се превазиђе. И све то ученици, неки више, неки мање сигурно виде и осећају током боравка у школи или у својим породицама.
Свет се променио тако да нам се сада период пре пандемије чини лепшим, безбрижнијим. Ако не рачунамо трагичне исходе, штета која се може и данас детектовати је пре свега штета од тадашње принудне изолације – смањена социјализација, смањен број реалних свакодневних искустава, повећана усмереност на уређаје, интернет и друштвене мреже. Иако је то имало своје позитивне стране – заиста је много дугих и досадних састанака могло да буде обичан мејл или чак дужа вајбер порука – видимо код многих ученика да сада радије гледају садржаје на мобилним телефонима него што ће изаћи међу вршњаке, играти се на улици, на игралишту или у парку. Деци прекопотребно трчање, скакање, пењање и падање постају све мањи део игре и слободног времена. Чак је и обично кретање постало друкчије искуство – деца све мање иду негде пешке или на бициклу, сама или у групи, све више их саме под руку довозе или доводе родитељи. Наравно, друга су и времена, градови и насеља су постали опаснији али је ипак јако тужно то како ми старији са носталгијом гледамо на „добра стара времена“ свог детињства и безбрижне игре напољу до касно увече а мало ко од нас је способан да такво нешто данас пружи свом детету.
Коначно, из угла педагога, јесмо ли, као родитељи на путу да одгајимо квалитетну генерацију младих или је потребно да што пре мењамо нешто у свом приступу родитељству?
Као родитељ детета које је сада у предшколској установи, не могу а да се не одушевим сваки пут када одем са њиме у вртић. Увек сам у том тренутку сигуран да је на најбољем могућем месту, у најбољем могућем друштву.
Предшколске установе су данас заиста сјајна места, можда управо зато што је нагласак на животности – учи се не из лекција него из живота, непосредно, преко директних и животних искустава. Предшколске установе су нам гледајући овако споља заиста успешна прича. Касније наравно долази до неспоразума, у школи се учи и функционише другачије. Школа треба да описмени, да кроз сијасет наставних предмета подари детету знања која чине опште образовање потребно свакоме. И судећи према јединим објективним резултатима које имамо – завршним испитима – она то не постиже, велики проценат ученика не постиже ни основни ниво захтева. Резултати повремених ПИСА тестирања су нам још гори.
У самим школама, видљива је разлика између првог и другог циклуса. Деца су боље расположена и генерално успешнија у првом циклусу, у разредној настави. Значајнији проблеми крећу у другом циклусу. Дубоко верујем да је један од најбитнијих фактора то што је до четвртог разреда ваома јака васпитна улога учитељице/учитеља.
Васпитачице у вртићу, учитељице/учитељи у школи постижу успех и зато што су пред децом комплетне личности које нису ту само да испредају градиво него су много тога више – они су блиска особа, особа од поверења, особа која примети када нешто није у реду са дететом… Временом, изгради се неки однос међу њима, нешто веома близу односа са родитељима. Дакле, изузетно је битан однос који изградимо са дететом. Када тај однос постане хладан, уздржан и резервисан, сакривен иза планова и извештаја, стандарда и исхода, деца схвате да почиње борба. А из те борбе нам, нажалост, доста деце излази као губитник или скроз погрешна врста победника.
Многи ће рећи да су некада из школа излазили квалитетнији људи, да су некадашњи матуранти гимназија били озбиљни интелектуалци за ове данашње високошколоване али веома ускостручне кадрове. Имали су некада људи ту неку ширину која данас недостаје свим тим професионалцима који познају само то једно мало поље (која се у међувремену веома продубила). Ипак, свако доба има своје карактеристике и не можемо очекивати увек исте ствари ни од родитеља ни од школе. Али живот је један и брзо прође, важно је да – док смо ту – изградимо такве међусобне односе да нам дани, недеље, месеци и године пред нама прођу са што мање тескобе, муке и несреће. Када имаш то дете испред себе, па хајде да заједно искористите тај дан да са њиме прође што испуњеније, садржајније. А дан по дан, испуни се и живот…