Дакле, јасно је. Казне за насилничко понашање у школама од ове школске године биће ригорозније. Добро, у реду. У ствари, баш и није скроз у реду. Постоји мали проблем. А то је да казне решавају симптоме проблема. Ми треба да радимо на решавању корена проблема. А корени проблема леже у неспособности контролисања импулса и решавања конфликта мирним путем. Ова неспособност, како деце тако и одраслих, вуче корене из детињства, васпитања и педагошких метода којима су одгајани.
Амерички психолог Даниел Големан је у својој, светски познатој књизи „Емотивна интелигенција“ (1995) описао како родитељи својим васпитним приступима и недостатком емпатије утичу на развој агресивности код своје деце. Шта више, он у књизи каже: “највећи ризик по децу је ако су родитељи изразито неприлагођени, незрели, стално љути, живе хаотично…“.
Емотивна интелигенција се учи тако што родитељи (а и друге одрасле особе попут наставника, тренера) помажу детету да савлада своје емоције. Деци треба бити дозвољено да буду срећни, љути, тужни, разочарани и онда када нама одраслима то делује тотално бесмислено или детињасто. Ово је основа емпатије.
Не, то не значи да ако је дете бесно да сме да удара, ломи, штипа, гризе. Емоцију прихватамо, понашање коригујемо. Дете неће научити да контролише своје импулсе тиме што ће му бити речено “иди у собу и врати се када будеш миран”. Ако ово радите, само га учите да сакрива и спутава своје емоције, да се повуче у себе. Када дете бурно реагује не остављајте га само, не терајте га у своју собу, па чак ни тинејџера. Као родитељ треба да будете у близини свог детета и у контроли сопствених импулса, што значи смирени. Покажите му да није само у својој фрустрацији, болу и бесу. Заинтересујте се за његов емотивни испад, питајте шта, због чега, како, када, где… без да га осуђујете и критикујете. Покажите разумевање за дететова осећања, опет без критика и осуда.
Детету мора бити дозвољено и да буде љуто на родитеља. Па и ми одрасли имамо тренутке, дане када смо љути на наше момке/девојке/брачне партнере, можда чак осетимо и мржњу некада према њима. Ако ми себи дајемо право да се тако осећамо, зашто не дајемо то право и деци? Родитељ не треба да буде увређен оваквим ставом детета. Нисте му дозволили излазак, наравно да ће бити љуто на вас! Нисте му дали кекс пре вечере, наравно да ће се љутити! Мање дете ће можда почети да хистерише, старије ће залупити врата и отићи у собу. То су веома очекиване реакције. И најнормалније. Ви то прихватите, али то не мења вашу одлуку да не дозволите излазак или не дате кекс.
Алис Милер је била познати швајцарски психоаналитичар. Још 1983 написала је књигу “За твоје добро – корени насиља”. Управо у њој је написала “највећа окрутност коју можемо показати према детету је да му не дозволимо да испољи своју љутњу, сем ако неће да рискира да изгуби љубав родитеља“. То значи да за једно дете идеја да чује од свог родитеља, макар и између редова “нећу те волети ако…“ заиста представља непремостив страх који може да прерасте и у велику трауму. А то ће да утиче на људске односе које ће дете градити како у детињству, тако и у одраслом добу.
Неиспољене и потиснуте емоције се не губе и не нестају. Шта више, оне се гомилају и у једном тренутку излазе на видело на далеко гори начин од онога на који су ушле. И сама Милер је рекла да љутња као доживљена емоција никада није убила никога. Али потиснута љутња, она којој није дозвољено да изађе на видело у тренутку када је особа осети, она која се крије дубоко унутра, доводи до насиља. Деца којој је дозвољено да буду љута не постају агресивна.
Вести попут “родитељи се потукли на утакмици” “родитељ напао/претукао наставника”, “наставник претио деци да ће наћи некога да их бије” „тренер ударио/ошамарио дете“ само доказују да одрасли нису способни да контролишу сопствене импулсе и решавају конфликте мирним путем. Па ако одрасли то нису способни, зашто мислимо да деца која су окружена оваквим људима треба да знају? Од кога наша деца да науче нешто друго, ако око себе само виде вику, псовке, испаде беса, претње, физичке обрачуне…?
Већина родитеља оних који су данас родитељи – није се бавила емоцијама. Многи говоре како их је “одгајила пољана” и да се “наши родитељи нису бавили овако нама” као да је то било нормално. А не схватају да управо овим речима описују занемаривање детета. Испољавања љутње, негодовања и сличних емоција се “решавало“ методом „иди у собу и врати се кад се смириш“. У најбољем случају. Зато толико одраслих данас не зна да контролише своје емоције. А ако не знају да контролишу своје, не могу знати ни да усмере емотивне испаде деце. Научени су да потискује своје емоције и очекују исто од своје деце. Оваквим родитељима је веома тешко да се емотивно повежу са својом децом, јер њихови родитељи то нису радили са њима. Тешко јесте, али није немогуће. Све се може кад се хоће каже пословица.
Потребно је да будемо свесни да корени насилничког понашања великим делом леже управо у васпитању и раном развоју. То не значи да сада треба да кривимо наше родитеље за наше проблеме. Они су радили оно што су знали и умели са информацијама које су имали тада. И они су несвесно преносили трауме које су добили од својих родитеља на нас, њихову децу. Многим одраслима ова спознаја може донети велику бол и разумем их. И ја сам је осетила. Али само ако будемо свесни својих проблема и свесно радимо на томе да их решимо, можемо престати предавати да штафету наших животних проблема/траума преносимо из генерације у генерацију. Ако желимо мање насиља, морамо почети да се мењамо најпре ми, одрасли, почев изнутра.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика