Много се прича о емпатији. Говори се како нам је потребна, а још више након тог трагичног дана, 3. маја. Али нисам сигурна да људи у ствари разумеју шта је она тачно. Па да кренемо од тога. Најједноставније речено емпатија је способност особе да препозна емоцију коју друга особа изражава својим понашањем или говором; да је прихвати као такву без исправљања и без тога да јој говори како би требало да се осећа. То апсолутно не значи да, ако друга особа плаче, и ми треба да плачемо. То само значи да прихватамо да је та особа тужна, разумемо њену тугу, јер ми знамо шта је туга, и ми је осећамо некад, иако можда не бисмо били тужни због те конкретне ситуације. Емпатија је основ дубоке емоционалне повезаности (не мисли се на љубав овде) две особе било да су одрасле или не. Ево неколико практичних примера како је можемо показати и препознати.
Пример 1. – Родитељска емпатија
Ваше петогодишње дете вам се баца у загрљај и плаче када га узимате из вртића. Када питате шта се десило, она вам одговара да њена најбоља другарица данас није хтела да се игра са њом. Ако сте емпатични не говорите јој „није то страшно“ (за њу јесте, јер у супротном не би тако реаговала), „играћете се сутра“ (ван поенте, она говори о данас), „није то разлог за плач“ (за њу јесте, иначе не би плакала), или „имаш и друге другарице“ (опет ван поенте, њој је ова сада битна, друге нису).
Овакви коментари су све супротно од емпатије. Њу је више него очигледно ова ситуација јако погодила.
Емпатичка реакција овде би била: “Баш ми је жао што то чујем и видим да си тужна због тога. Знам да много волиш да се играш са њом. Можеш остати у мом загрљају све док ти је потребно“. Дете ће у овој ситуацији осетити емотивну повезаност са вама. Сама чињеница да сте ово изговорили ће почети да смирује њен плач.
Пример 2. Емпатија наставник – ученик
Наставник сте и управо сте завршили обраду неке теме. Гледате децу, сви ћуте, неки само зуре у таблу. Емпатичка повезаност је када мислите шта је у глави те деце сада, да ли су сви разумели, да ли би требало још једном да поновим, јер вама као наставнику треба да буде битно да деца разумеју оно што говорите.
Емпатичка реакција овде би била: „Делује ми да су неки од вас збуњени. Да ли сте разумели ово? Ако нисте кажите па ћу поново објаснити.” Овим речима дајете њима могућност да признају да нису разумели и да схвате да је то прихватљиво. Осетиће да вам је стало до њих, да могу да вам се отворе и буду искрени са одговорима. Када се овако поставите, деца ће осетити повезаност са вама, а то ће имати веома позитивне последице на ваш даљи однос са њима, ако овако и наставите.
Пример 3. Емпатија према тинејџеру
Ваш тринестогодишњак је управо изговорио ону ужасну ствар коју сам сигурна да ниједан родитељ не воли да чује. „Мрзим те“. Јер му не дате, рецимо, да игра видео-игрице после одређеног времена. Ако сте емпатични, онда не осуђујете те речи, не понашате се увређено, него размишљате шта је тачно оно што он осећа у овом тренутку? Је ли могуће да је он у ствари бесан? Сасвим је могуће, те му кажете: „Делује ми да си бесан на мене.” Деца ће вас исправити ако није тако.
Када добијете потврду за емоцију, емпатички одговор би звучао овако: „Разумем да си (емоција). Знам да јако волиш да играш игрице. Жао ми је, али нема игрица после 10 сати. Можеш сутра да играш поново.”
Када се овако поставите, он ће осетити да се ви покушавате да се повежете с њим и разумееи га и биће далеко склонији да вас послуша. Другим речима, емпатија помаже при дисциплиновању.
Пример 4. Емпатија у тренуцима среће
Емпатија се не односи само на негативне емоције. Замислите свог малишана који се управо бацио у мокру, блатњаву траву, и сав усхићен каже: “Мама, види пужеви и глисте!!!“. Дете је овом изјавом затражило од вас емотивну повезаност, да и ви учествујете у његовој радости. Јесте, знам да ви гледате панталоне које су скроз мокре, блатњаве, ко зна да ли ће се то све испрати и мислите „ма какве глисте, дете, дижи се одатле“. Али он је толико срећан и жели да и ви то видите.
Емпатична реакција овде би била: “Вау, види стварно, колико пуно глиста и пужева. И они воле да буду у мокрој трави и блату као и ти!“
Веома је важно схватити да емпатична комуникација мора бити искрена и нежна, што би рекли “од срца”. Бити емпатичан није лако, нарочито ако емпатија није нешто што сте добили од раног детињства од родитеља. Бојим се да је то случај код многих, ако не и код већине. Онда овакав начин размишљања није природан. То, међутим, не значи да не може да постане природан.
За почетак, зато да бисмо имали емпатију према другима, морамо је имати према себи. Зато да бисмо имали емпатију према себи морамо бити емотивно повезани сами са собом. Емотивно смо повезани са собом када дамо себи право да осећамо оно што заиста осећамо у том тренутку, без обзира на то шта други мисле о нашој емотивној реакцији. А то није нимало лако пошто смо као друштво склони да говоримо другима шта и како би требали да се осећају.
У људским односима водимо се са “није то ништа”, ”па шта”, ”ниси једини(а)”, „велики дечаци/девојчице не плачу“. Ово је супротност емпатији. Па да престанемо то да радимо и допустимо свакој особи, без обзира на пол, године и ситуацију да изрази своје емоције. (Наравно, на ненасилан начин. О томе, како се емпатија користи за спречавање насиља и мирно решавања конфликта, други пут). А најпре да то дозволимо себи. Све ово се може применити и у одраслим односима (а о томе неки трећи пут).
Колико год шаблонски деловала она фраза „ако не волиш себе, не можеш волети неког другог”, није ни шаблон, ни клише, већ је болно истинита. Здрава доза нарцизма не само да је потребна, него је неопходна за здраве људске односе. Све почиње од самог себе – од тебе.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика.