Недавно се појавила вест да је Београдски Универзитет поново на Шангајској листи веома добро позициониран. С обзиром на то да је овде анализирано 2500 универзитета и само 1000 их је доспело на листу, ово је стварно изузетан резултат за малу земљу као што је Србија. Вест је још већа. кад се у обзир узме све што се дешава у последњих годину дана на релацији власт – образовање. На тој листи нема приватних универзитета из Србије, а нема шансе ни да их буде докле год функционишу на начин на који функционишу. Ово је текст о томе, као и о питању зашто је приватно образовање у Србији проблематично, а самим тим и идеја власти да се (потенцијално) инвестира у приватне факултете.
У свету образовања постоје две врсте образованих институција: државне и приватне. Постоји и трећа, додуше, а то су неакредитоване, већином институције које немају ни физичке кампусе, оне које нуди онлајн образовање, или предавања по конгресним центрима, хотелима и слично, такозване продавнице диплома (на енглеском diploma mills). Разлика између приватних и државнх је очигледна: држвне је основала држава, а приватне су основане од стране приватних лица или већих групација. Приватне се даље деле на не-за-профит и за-профит институције. Е у овом грму лежи зец, што се проблема у Србији тиче.
Ранг листу топ светских универзитета (без обзира чија је то листа) укључује само државне и приватне не-за-профит институције. Не постоји рангирање за-профит универзитета. То значи да су приватне инстутиције као што су на пример амерички Стенфорд, Харвард, Принстон, или некада лоциран у Будимпешти, а сада у Бечу Централни Европски Универзитет сви до једног не-за-профит институције. Оксфорд, Кембриџ и Сорбона су државни. У Србији ни један једини приватни универзитет или школа не функционише по не-за-профит принципу.
Власништво и сврха
Не-за-профит образовне институције имају јавну сврху, постоје ради образовања, да би помогле младима и људима да успеју, да допринесу развоју науке. Разлика између ових и држваних у погледу власништва је само та да приватне не оснива држава. Приватне не-за-профит немају приватног власника него су јавне институције.
За-профит институције су у власништву приватног лица, или компанија са приватним капиталом или оних које се јавно тргују на берзи. Често послују као гране већих корпорација. Једноставно речено оне су фирме које продају услугу образовања. Нема разлике између било које приватне фирме и за-профит институције што се сврхе постојања тиче. Фабрика аутомобила продаје аутомобиле, авио-компанија продаје услугу авио-превоза, а за-профит образовна институтиција продаје услугу образовања. Све ове имају за циља исто и само једно: да зараде што више и да тај профит поделе власницима-оснивачима.
Већина за-профит образовних институција се налази на нивоу универзитета, иако их има и у основном и средњем образовању. Ипак постоје и земље као Енглеска, која је забранила за-профит основе и средње школе. У Америци велика већина основних и средњих приватних школа функционишу по не-за-профит принципу.
Управљање
Не-за-профит институцијама управља Управни одбор. Он је ту да надгледа да оне одговорно троше новац и да инвестирају у образовне процесе, да се институција придржава своје мисије постојања (која увек има неки социјални контекст, а никада профит). Оно што зараде не смеју да деле као профит (бонуси, или финансијске стимулације оснивачима) него морају да врате назад и инвестирају у образовну институцију. То се ради преко развоја нових студијски програма, куповине нове опреме, градње нових учионица, лабораторија, реновирања постојећих, али и повећања плата запосленима, све у циљу побољшања образовних услова.
За-профит образовне институције имају власнике, директоре који воде приватну фирму, а свима њима је циљ профит, профит и увек профит. Они оно што зараде користе да би поделили међу собом, кроз бонусе и друге финансијке подстицаје власницима и акционарима.
Финансирање
Не-за-профит инстутуције у свету добијају (осим школарине од ђака) и новац од државе за истраживачке пројекте јер се баве и научно-истрживачким радом. Ово би се могло звати инвестирањем од стране државе. На Америчким универзитетима и у неким Европским државама, студентима на овим институцијама су одобрени студентске кредити којима они плаћају студије, те се и ово сматра врстим финансирања од стране државе. Ове институције исто тако имају задужбине јер постоји култура донација што од приватних лица, што од бивших студената.
За-профит институције се финансирају кроз школарине (које су обично веће него школарине на не-за-профит институциама), а могу и саме да се задуже као и друге фирме код банака. У САД једини државни новац који ове институције добију су кроз кредите одобрене студентима.
Студијски програми
Већина за-профит инстутиција у Европи и у Америци нуди образовање у сфери бизниса, менаџмента, хотелијерства и сличног, дакле струковног образовања. У Америци постоје и оне за образовање здравствених радника (не доктора). Могућност студирања права у Америци постоји само на једној за-профит институцији (а било их је много више).
Не-за-профит инстутицује нуде много већи број студијских програма који нису само струковне природе, него академске. Оне се фокусирају на истраживање и доприносе науци и друштву кроз докторске студије.
Упис и дипломирање
Не-за-профит институције имају далеко строже критеријуме за упис од оних за-профит. Исто тако, веровали или не, у САД стопа дипломирања на за-профит универзитетима је далеко мања од државних и не-за-профит приватних. Према Националном Центру за Образовну Статистуку у Америци, 68% студената заврши студије за 6 година на приватним не-за-профит универзитетима, док на за-профит то уради само 29%.
Репутација
Генерално говорећи нигде на свету за-профит приватне институције не уживају поштовање као не-за-профит. Ове институтције се не сматрају (много) квалитетним, иако су неке препознате као добре за обучавање кадра у одређеним секторима као што су ИТ, здравство или угоститељство. За то да би образовна институција имала добру репутацију, па и имала шансу да буде на листи топ институција, и сматрала се заиста образовном установом, мора да функционише по принципу не-за-профит, значи да има управни одбор који надгледа одговорно и сврсисходно трошење средстава.
Приватно образовање у Србији
Ниједна приватна образовна институција у Србији не функционише по не-за-профит принципу, што значи да су оне само фирме које продају услуге образовања. Већина је основана од стране једне или пар особа. Неке средње школе су део великих корпоративних фирми са базама у иностранству. Додатно, иако нисам нашла званичну статистику дипломирања на приватним универзитетима у Србији, верујем да је однос стопе дипломарања обрнут у односу на Америку. Шта више, код нас су познате ситуације где се на приватним инстутуцијама тако лако и брзо добијају дипломе, да то изазива сумњу у њихову веродостојност. Улагати у приватне за-профит институције је на нивоу улогања у неку приватну фирму.
Живела сам у четири земље, радила за једно министарство просвете, видела како се води образовна политика и образовни систем у уређеним земљама. Нигде и никада нисам чула да нека власт каже да жели да улаже у приватне за-профит институције. Нигде, осим у Србији.
Аутор: Лидија Смирнов, педагог и проф. енглеског језика