„Mislim da deca mnogo bolje nego odrasli podnose sve vrste kriza. Imala sam priliku da ih posmatram počev od onih čuvenih ekonomskih sankcija, posle kojih su došli ratovi i bombardovanje, gledala sam ih u poplavi, kada se ceo grad evakuisao, i evo sad, do ove situacije s virusom. Lakše se prilagođavaju, manje straha pokazuju; kod odraslih strah se prikriva agresijom, pomerenom agresijom, ljutnjom, nervozom, depresijom… Kod dece je sve jednostavnije.“ – kaže za Zelenu učionicu Vesna Aleksić, jedna od omiljenih savremenih dečjih spisateljica, sa kojom razgovaramo o novom romanu pod nazivom Dugo mačje leto.
Ova knjiga govori o jednom neobičnom raspustu koji je 2020. za đake počeo već u martu. Na tom raspustu junak romana, Adam, koji tek treba da krene u školu, pokušava da iskoristi vreme na najbolji način – da se mnogo igra. Njemu sva ta zbrka i sva ta priča o epidemiji ne smeta mnogo jer ima važnija posla – spasavanje jedne mačje porodice o kojoj njegovi ukućani ne smeju ništa da saznaju…
Kako ste došli na ideju da napišete ovaj roman i o čemu on govori?
Ovaj roman govori o velikom raspustu 2020, koji je započeo još 15. marta zbog pojave pandemije. Tom raspustu su se deca veoma obradovala, ali im je radost bila kratkog veka jer su na raspust otišli svi – i roditelji, i bake i deke, i komšije… Potom su raspust „pokvarila“ i mnoga druga ograničenja, ali, na sreću, počelo je da se dešava i nešto lepo. Pojavila se mačja porodica, tako da je „neka tamo svetska epidemija“ smesta otišla u drugi plan, bar za decu. Ideju za knjigu dao mi je moj mali kumić sa Senjaka. Osluškivala sam njegove priče, kao i razgovore sa starijom sestrom tinejdžerkom, kojoj je, samim tim, sve „fuj“, osim izvesne pevačice Rijane.
Naslov prvog poglavlja romana je „Zašto su mačke važne“. Zbog čega mislite da je već generacijama briga o napuštenim životinjama važan deo odrastanja skoro svakog deteta?
Deca treba da se druže sa životinjama. To jeste važan deo njihovog odrastanja jer im to proširuje i obogaćuje skalu emocija – uvodi saosećanje, brigu, ljubav i, što je posebno važno, odgovornost u ljubavi, pogotovo ako su te životinje napuštene i treba im pomoć. Tako Adam saznaje da ljubav prema mačkama uključuje i menjanje peska u mačećoj noši, brigu o čišćenju mačke od parazita, brigu o tome šta će one jesti i ostalo. S druge strane, kad se nađe sam u mraku svoje sobe i kad se seti svih strašnih scena iz filmova koje je gledao, toplo mačje telo ispod njegovih nogu uliva mu sigurnost, daje hrabrost i onaj osećaj – deci posebno važan – da u mraku nije sam. Tako u druženju sa životinjama u ranom detinjstvu deca nauče da je ljubav u suštini veliki trud.
Radnja romana se odvija za vreme pandemije virusa korona, ali to nije glavna tema priče. Koliko je važno da knjige za decu prate aktuelna dešavanja u svetu i koji je, po vašem mišljenju, najbolji način da se s decom razgovara o tako kompleksnim temama poput virusa?
Sve što se dešava u svetu deca saznaju ovako ili onako, usput, kao što uče i mnogo toga drugog. Svaka kriza je pokazala da je deca lakše podnose od odraslih, pa i ova izazvana koronom. Deca su bespogovorno pristala na sva pravila koja je ona nametnula (češće pranje ruku, distanca ili nošenje maske), čak su i obogatila svoje igre „šugice“ pretvarajući ih u jurke „virus korona“, dok su odrasli, uvek mnogo rigidniji, teško prihvatali novonastalu situaciju. Rešavajući svoje probleme oko napuštenih mačića, moj junak Adam slučajno prisustvuje sceni pred bankom, gde jedna gospođa odbija da stavi masku i psuje i viče, a njega, Adama, u tom trenutku fascinira jedan detalj – pravi pištolj na opasaču čuvara banke. Tako dečje ali divno!
Kome biste preporučili ovaj roman?
Svima. Svim uzrastima. I likovi u njemu su apsolutno svih uzrasta i sličnog senzibiliteta.
Na kraju knjige Adam kreće u prvi razred. Šta biste poručili prvacima, kao i njihovim porodicama, koji su ove godine krenuli u školu pod ovim, i dalje veoma neobičnim okolnostima – držanje fizičke distance, nošenje maske i sl.?
Na sreću, nošenje maski i držanje fizičke distance ne znače pravu distancu i izolovanost, pa zato ne mislim da je deci to veliki problem. To je na kraju zaključio i mali Adam dok su se jurili po livadi prvog školskog dana: „Bili smo na distanci, ali zajedno!“ To „zajedno“ je deci mnogo važno. I kratka i jasna objašnjenja. Deca ne podnose nejasnoće. Sećam se da sam kao dete čula deo razgovora moje bake i nekog dede i danima strahovala šta će biti sa svetom i ljudima. Nekoliko dana je padala kiša i taj deka je rekao: „Ovo ne sluti na dobro“, plašeći se verovatno poplave. A ja sam se od tog dela rečenice danima ježila i nikom nisam smela da kažem koliko sam zabrinuta jer sam mislila da će se desiti smak sveta. Zato ostanimo na jasnim porukama koje dajemo deci i radujmo se s njima školi, makar i ovoj sa maskama i distancom, ne prenosimo im nepotrebno svoje brige i sumnje, nek mirno uče svoja prva slova i sklapaju prijateljstva jer je to veliki i lep posao.
Pedagog ste u vrtiću i sigurno znate mnogo toga o deci ovog uzrasta, njihovim navikama i strahovima. Da li smo dovoljno razmišljali o tome kako ona podnose promene koje nam se dešavaju i da li treba s njima posebno razgovarati o ovim temama?
Mislim da deca mnogo bolje nego odrasli podnose sve vrste kriza. Imala sam priliku da ih posmatram počev od onih čuvenih ekonomskih sankcija, posle kojih su došli ratovi i bombardovanje, gledala sam ih u poplavi, kada se ceo grad evakuisao, i evo sad, do ove situacije s virusom. Lakše se prilagođavaju, manje straha pokazuju; kod odraslih strah se prikriva agresijom, pomerenom agresijom, ljutnjom, nervozom, depresijom… Kod dece je sve jednostavnije. Ako nešto pitaju, treba im na pitanja pošteno odgovoriti, čak i onim: „Ne znam ni ja.“ Svakako ih treba obodriti i pre svega dobro paziti na to šta se pred njima govori – jer deca dobro posmatraju, ali loše tumače. Treba ih, koliko je moguće, osloboditi naših vlastitih strahovanja, svih naših teorija i pretpostavki, jer nije potrebno to da slušaju. U ovoj pandemiji deca su vrlo dobro prihvatila svoje obaveze, bez mnogo zapitkivanja i negodovanja – češće pranje ruku, distancu, podeljenu teritoriju u dvorištu vrtića, maskice u školi itd.
Ne zaboravite, detinjstvo je veliko doba nade, a deca nemaju dugoročnu zlovolju poput odraslih. Osim toga, njihove rane brže zaceljuju – kao da se priroda pobrinula za to. Sećam se devojčice od pet godina koja je u prvoj noći bombardovanja u skloništu izjavila (prilično bezbrižnim tonom) da se „stvari opasno komplikuju“. Da li je to ona mogla da smisli u svojoj glavici ili je to čula od odraslih? Zato mislim da je dovoljno samo paziti na to šta će ona čuti od nas. Kada je reč o bilo čemu drugom, čuva ih njihov vlastiti zdravi svet, gde je, na sreću, igra važna dragocenost, kao i društvo vršnjaka… Tu prestaju sve nepotrebne brige.
Koliko se raspust danas razlikuje od raspusta kakvog se sećamo od pre 20, 30 godina?
Raspust je uvek nešto lepo, nešto čemu se deca raduju. Jednom je Bora Čorba rekao da je izlišno raspravljati o tome da li mladi u teškim uslovima mogu biti srećni. Mladi su uvek srećni, baš kao i deca.