Нов роман Зомбилејци, тек објављен у издању Креативног центра, говори о генерацији деце која не памти свет пре дигитализације. Али, док смо ми у свакодневном говору спремни да их осудимо, колутамо очима на њихове навике и оно што им се допада, бака која је један од јунака овог романа бира другачији пут.
Ауторка Весна Алексић написала је другачију причу, намењену свима који воле игрице, али и свима који воле оне који воле игрице.
Шта је то што децу вуче пред екран и како да тај њихов свет искористимо да их боље упознамо и кроз преклапање њихових живота у стварном и дигиталном окружењу, пронађемо савршен баланс?
О томе, али и о навикама које данас ометају децу да се развијају и расту здраво, разговарамо са Весном Алексић, једном од омиљених савремених дечјих списатељица, али и неким ко, кроз свој посао педагога у вртићу, има прилику да види како се дечји свет мења.
Данашња деца живе у дигитализованом свету, док ми покушавамо да их задржимо у овом нашем, реалном. Да ли је та борба унапред изгубљена и, ако није, шта је потребно да бисмо је добили?
Мислим да сам у овом кратком роману одговорила на сва ваша питања на књижевни начин, у оквиру једне личне приче, која ће, надам се, бити занимљива деци, а пре свега онима који с њима живе и уче их – васпитачима, родитељима, дедама и бабама… Мислим да није у питању никаква борба – дигитализацијом је једноставно промењен стил живота, а сви му се ми морамо прилагодити и пре свега морамо разумети стварност како бисмо исправно поступали.
Рецимо, ако желимо да дете не гледа превише у телефон, не треба ни ми то пред њим да радимо. Не можемо децу задржавати у реалном свету плашећи се да је технологија онај фрулаш из бајке који ће их нам отети и одвести у море… То не може да се деси ако и ми суштински бивамо у тој реалности, а екране користимо онолико колико је то неопходно и потребно. Испитивала сам децу по Београду, Новом Саду, Зајечару и другим местима о томе да ли знају и да ли играју игрице Мајнкрафт са зомбијима. Сви су знали. Сви су упознати с ликовима које користим у књизи, али сам убеђена да ће многи и књигу прочитати. А ту се једна виспрена бака игра са унучетом зомбија у дворишту, у обичној игри жмурке, и њему је лепо. Воли он да се поигра с њима и на екрану, али ту му је тачно одређено време – пола сата. Тих пола сата дају они који су одговорни за дете, дакле родитељи. Мој јунак се игра и пред екраном, али се више игра у реалности. Питање мере је битно још од антике. Има начина да се иде у корак с временом, али без штете. Потребно је мало пажње и мало промишљања, само мало, од стране одраслих, разуме се.
Како стварни свет можемо учинити занимљивим за децу? Шта можемо да учинимо да она подигну поглед с телефона и виде једна другу, уместо да се друже у свету игрица?
Не треба ми да чинимо детету свет занимљивим – он је сам по себи пун чуда, нарочито у детињству. Осамдесетих година један педијатар ми је рекао: „Пустите прашину и паучину и будите што више са својом децом јер ће вам брзо порасти.“ И био је у праву. Не мора кућа да блиста, али се мора детету показати књига или се с њим прошетати, поразговарати… Данас на све стране видим примере супротне томе, лоше. У превозу у Београду, рецимо, видела сам како мајке трпају бебама у руке телефончиће да би биле мирне у вожњи. Недавно ми је у јаслице стигла беба чија је мајка обавестила медицинску сестру да се дете може нахранити само уз укључен телефон. То је веома лоше и штетно. У оваквом случају родитељ детету сам укида реалност и после се чуди што дете не говори, а већ има три или четири године.
Недавно је стигла дијагноза за једно дете с тешкоћама у говору у којој је стајало: Екранизовано дете. Ако хоћемо да дете подигне поглед с телефона, морамо и ми да видимо њега и ми да подигнемо поглед. Увек је било једноставно – не можемо од детета тражити да, рецимо, чита књигу ако оно нас никада није видело како читамо књигу.
Како сте дошли на идеју за овај роман?
У вртић је стигла мала Кинескиња која није знала ни реч српског. Пратила сам њено прилагођавање и видела много суза. Како је страшно наћи се у свему непознатом… А онда су јој, добровољно и здушно, помогла остала деца… Неке антрополошке феномене дигитализација никада не може надвладати. Мислим да се не треба плашити овог новог стила живота, већ да треба подизати децу хладне главе и с доста стрпљења. Бака у мојој књизи учинила је много више за унука него што то могу било који савремени програми и учења – сасвим инстинктивно и с љубављу… На срећу, и многи просветни радници имају тај инстинкт.
Не можемо никако рећи ни да је дигитализација нешто лоше. Али како деци показати оне добре стране, а сачувати их од лоших?
То је управо показано у овој књизи – бака је искористила зомбије из Мајнкрафта које њен унук воли да би му пренела неке важне истине за живот (како да се снађе ако се изгуби, како да препозна добре људе, како да се понаша с другом децом и томе слично). Поред овог, дигитални свет има велики образовни капацитет и деца врло лако науче да користе ту предност.
Знам дечака који је после читања стрипа Дневник Ане Франк (а који га је заинтересовао) уз помоћ Гугла много тога научио о Другом светском рату, сасвим добровољно, са седам година. И уз то је, успут, научио и све заставе света и све главне градове. То ме је задивило. Наравно, данима је и цртао дрвеним бојама оно што је видео на Гуглу, као свако дете.
Да ли, као педагог који ради у вртићу, примећујете да су игрице и виртуелни свет променили чак и тако малу децу? Како објашњавате то што, упркос свим препорукама, још има родитеља који не чују?
Претерана изложеност нечему (било чему) нужно ствара промене. Тачно се види запуштено дете, запуштено у смислу контроле времена пред екраном. Таквој деци је пажња скраћена, траже углавном да им буде забавно, па чак често и кажу: „То ми није забавно“ или „Досадно ми је. Шта сад да радим?“ Или кад дете каже енергично: „То желим“, „То не желим“. Тада зовем родитеља у помоћ, да разговарамо.
Родитељство је ангажованост. Нисам присталица демократског стила родитељства јер су нас учили да је псеудохуман. И показује се као такав. Дете треба оспособити за живот у којем неће моћи увек да каже да нешто жели или не жели, да му је нешто забавно, а нешто није. У животу има много тога досадног што морамо да учимо и радимо, много тога тешког, нимало забавног, има граница, обавеза… Деца и родитељи треба да живе, расту и развијају се заједно.
Тешко је и све теже родитеље ослободити моде, јер има доста површног и помодарског што се свуда око нас види – на пример, децу сада фенирају, облаче у скупе крпице, шминкају, воде на спа третмани… Одрасли (родитељи) све се више удварају деци. Објашњавају дечја осећања, конструишући их углавном, заправо пројектујући нека своја. Дете као да постаје обожавани статусни симбол породице, а обожавање није љубав. И те појаве нису добре. Некако испада да су сад родитељи највећи проблем у нашем сложеном послу, који тражи много поверења и заједничког труда. Имам утисак да се просветни радници повлаче пред агресивним, свезнајућим родитељима и да се зато управо њима треба пружити огромна подршка у сваком смислу.
Коме Зомбилејци могу бити занимљиви? Коме сте их наменили?
Сви које сам помињала јесу потенцијални читаоци. У овој књизи описан је нежни свет (деца, баке, деке и животиње). Књиге за децу увек су намењене читаоцима свих узраста јер су за нијансу паметније и пажљивије написане и уређене од других, као што је рекао велики Маркес.