“Педијатри кажу да децу треба вратити у школе. Да ли је то баш тако једноставно?”

11 августа, 2020

Морам да признам да сам као педијатар који се на првој линији фронта брине о хоспитализованој деци зараженој КОВИД-ом био затечен када је Америчка педијатријска академија прошле недеље издала документ са смерницама који наводи да се „АПА (Академија) снажно залаже да сва тумачења процедуралних политика за предстојећу школску годину треба да пођу од циља да ђаци буду физички присутни у школи.” (Да будем јасан: иако имам функцију на врху Академије, нисам био укључен у креирање ове политике, и не говорим у име Академије, већ само у своје име).

Foto: Canva

Препорука је сасвим супротна мојим инстинктима у вези са КОВИД-ом, нарочито у овом тренутку када се чини да постоји експлозија случајева у мојој држави Северној Каролини. А ипак знам много људи који су укључени у креирање ове препоруке, и сигуран сам да нико од њих не живи у заблуди, нити је поремећен ни неодговоран, па сам закључио да треба да боље истражим зашто они мисле да треба да угурамо своју децу у велике инкубаторе за вирус за мање од месец дана.

Да бисте разумели овај савет, потребно је да знате који су приоритети АПА. АПА описује своју мисију као „постизање оптималног физичког, менталног и социјалног здравља и добробити све млађе и старије деце, адолесцената и младих одраслих.” Не трудимо се само да очувамо здравље деце. Радимо на томе да унапредимо и ментално и социјално здравље свих младих људи. Коронавирус је гадна, страшна, потенцијално смртоносна болест, али ако ћемо да помогнемо сваком детету да се развија, мораћемо да избалансирамо своје намере са бригама.

Деца наравно нису једини људи у школи. Без учитеља, наставника, школске управе, особља задуженог за животно окружење и радника у кантини, школе су само зграде. Њихово здравље је важно, као и здравље родитеља и чланова шире породице који живе са или брину о деци. Па, како тачно онда да то функционише?

Најбољи подаци које имамо говоре да деца преносе КОВИД одраслима и можда међу собом много ређе него што га одрасли преносе деци. Нико не може да гарантује да деца неће заразити школско особље или чланове породице, али изгледа да су ризици много мањи, око 0-10% у односу на стопу преноса између одраслих. Зашто је то тако, ја не знам – чини се да су социјално дистанцирање, ношење маски и прање руку много ређи међу децом док је викање и близак контакт много чешћи – али то су подаци, и они се одражавају у многобројним студијама различитих земаља.

Чини се, такође, да деца ређе обољевају након што су изложена КОВИД-у, отприлике упола мање него одрасли. Када се заразе, ређе ће бити симптоматски случајеви и мања је вероватноћа да ће постати озбиљно болесни или умрети. То не значи да се озбиљно болесни или смртни случајеви не појављују код деце, већ само да су много ређи него код одраслих.

Лично пратим стање када је у питању Мултисистемски инфламаторни синдром код деце (МИС-Ц), потенцијално смртоносно стање које може да утиче на многе системе органа укључујући и срце. Није јасно колико деце која добије КОВИД на крају пате од МИС-Ц-а; ова компликација може да се јави недељама након почетне инфекције. До сада је МИС-Ц остао веома редак, али ћемо можда уочити више случајева, који могу да промене нашу једначину ризика.

Ако би постојала добра алтернатива, не бисмо причали о томе да шаљемо децу у школе, али наше искуство од пролећа нам говори да остајање код куће неће бити реална опција за многу децу или њихове породице, и то не само зато што је школовање код куће врло, врло тешко. Хајде да видимо шта деци недостаје када не иду у школу:

  • Учење (очигледно). Испоставило се да је предавање деци читава наука, уметност и дисциплина, а да године проведене у учењу како се то ради и искуству веома помажу.
  • Социјализација. Школа је место где већина деце учи како да комуницира са другим људима. То тражи пуно праксе и… па… друге људе.
  • Храна. Неизвесност у вези са њом је имало једно од петоро деце у Америци пре ове пандемије, а од тад до сада много родитеља је изгубило посао. Школски ручак и доручак су можда једина поуздана исхрана за изненађујуће велики број деце.
  • Безбедност. Школско особље је већ уходано да прати добробит својих ђака и оно примети када се промени дететово понашање или учинак, а и када се дете појави лоше неговано или са необичним модрицама. Надлежни за дате проблеме не могу да дозволе да злостављање или занемаривање деце прођу а да их они не пријаве.
  • Услуге у вези са менталним или физичким здрављем. Многа деца иду код психолога и раде им се систематски прегледи за хроничне болести у школским просторијама. Када родитељи немају ауто или здравствено осигурање, школе често служе као подршка и тако спречавајући катастрофу.

Foto: Canva

Другим речима, нема савршених одговора. Шаљемо децу у школу и ризикујемо ширење КОВИД-а, или их држимо код куће и многа тамо такође пате, а уз то и онемогућавају својим родитељима да раде. Зато пуцамо на то да се иде у школу. Али не у овакву школу. Ово је школа у ери КОВИД-а. То значи, између осталог:

  • Мањи разреди и групе. Да ли ђаци могу да похађају школу у групама на пола дана, дан или недељно?
  • Мање мешања. Минимизујте време проведено у ходницима. Померајте наставнике уместо децу када је то могуће. Размотрите као да се изведу ручак, физичко, музичко и друге активности да би се смањио ризик ширења вируса. Држите децу удаљену једне од других на 1,80м ако је то могуће, али и растојање од метар је скоро подједнако добро.
  • Излазите напоље што је више могуће. Наравно, олује, врелина, хладноћа, инсекти и недостатак пројектора за наставу може да ограничи ову опцију, али генерално гледано безбедније је напољу него унутра.
  • Не враћају се сви. Потребно је да школе понуде опције за посебно рањиву децу и породице које минимизују да буду под ризиком. Морају се проширити варијанте за инструкције када је у питању учење код куће како би се изашло у сусрет оваквим породицама.
  • Нагли пораст броја заражених такође може да захтева да се ђаци погођени овом ситуацијом периодично шаљу на онлајн часове.
  • Маске, маске и још маски. Такође, прање руку и дезинфекција површина које деца често пипају. Знам, мала деца ће се играти својим маскама; ако то раде, можда маске уопште неће имати смисла. Тинејџери ће их презирати. Наставници их неће волети. Али маске раде и тачка, па ће нам бити потребне тамо где је то практично. А пре него што ми кажете да ће се људи угушити, ја у болници носим четворослојну Н95 маску сатима, а скоро сам гурао ауто који ми је стао пола километра по јулској влази поред обале Северне Каролине док сам је носио (дуга прича), тако да – неће се угушити. У врло, врло ретким случајевима када неко има болест плућа или срца толико озбиљну да ношење маске представља додатни ризик, наравно да ће постојати изузетак, али ти људи су под превеликим ризиком да бисмо их уопште слали у школу.

Тренутно имамо два велика питања. Прво, колико нам је стало до тога шта школе нуде? Јер са инвестирањем у школе – наставнике, особље, исхрану, опрему и аутобусе – оне могу да постану сигурније. Можда сада када смо видели како је то живети без школе ћемо желети да уложимо неопходна средства, јер разумемо да ће то коштати, али ће се веома исплатити и то одмах, јер ће родитељи моћи да се врате на посао, а и касније јер ћемо образовати будућу радни снагу.

Друго, да ли можете, молим вас, да сви једноставно носите маске? И перете руке? И држите се смерница у дистанцирању? Јул месец је. Још има времена да разбијемо и заравнимо кривину, али једва. Једини најважнији фактор у томе да безбедно вратимо децу у школе је колико много нас ће имати КОВИД инфекцију када школа почне. Ако можемо да тај број довољно смањимо, онда можемо да преобратимо КОВИД у опасну али ретку инфекцију, а не катастрофу која зауставља читаво друштво. Ако ви то нећете да урадите за себе или свог комшију, молим вас урадите то за своју децу. Школа може да буде сигурна, али само ако је ми таквом учинимо.

Аутор: Др Дејвид Хил

Приредила: Мариа Милојковић

Извор: Медиум

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама