УМЕСТО ДА НА ДЕТЕ ГЛЕДАТЕ ИЗ „ГОРЊЕ“, „ПТИЧЈЕ“, ПЕРСПЕКТИВЕ РОДИТЕЉА, ПОКУШАЈТЕ ДА СЕ СПУСТИТЕ НА ЊЕГОВ НИВО.
То значи да пробате да на свет гледате као на нешто ново, што тек треба открити, што је фасцинирајуће, а 
можда и застрашујуће. То значи да изгубите појам о времену, и да пронађете радозналост. Стручњаци тврде да такав приступ сигурно доводи до бољег односа са дететом, што за последицу има и боље васпитано дете, а и срећније родитеље.
1) БУДИТЕ УЗ ЊЕГА ЧАК И КАД ЈЕ ТЕШКО
Деца воле да смо им близу, чак и кад нас терају од себе. Од нас очекују да останемо прибрани, посебно кад су они узнемирени, или уплашени. Да ли то значи да увек треба да будемо попустљиви? Сигурно да не. Али морамо да прихватимо да су деца понекад добра, а понекад нису. Важно је да знају да су вољена чак и кад раде неке ствари које нам се не допадају.
2) ВИ СТЕ ГАЗДА
Родитељи су понекад збуњени. Малој деци су потребна ограничења, од нас очекују да будемо ауторитативни и да им укажемо када је “доста”. Неки родитељи се плаше да ће се дете наљутити на њих, и раде све како се то не би десило. Али, деца неће моћи да науче како да се изборе са негативним осећањима, ако их ви стално спречавате да их доживе.
3) УСПОСТАВИТЕ РУТИНУ
То не значи да треба да будете потпуно несавитљиви. Важно је код детета успоставити рутину у свакодневним стварима – када је време за оброк, за купање, за читање, за спавање, за игру…. Рутина не значи строга правила. Она је потребна да би се дете осећало сигурније. Сваки пут кад дође до промене устаљеног распореда (због посете бабе и деде, због рођендана, Нове године…) дете се учи флексибилности.
4) БУДИТЕ РЕАЛНИ
Човек врло лако заборави шта је реално што може очекивати од детета, па пред њега ставља нереалне захтеве. Пратите развој детета и у складу са тим му постављајте задатке. Од двогодишњака, на пример, не можете очекивати да сваку играчку врати на своје место и да му соба буде уредна “под конац”, али можете заједно да враћате играчке у кутију.
Потребно је да имате на уму још нешто: рачунајте на регресију, то јест, да малишан у развоју направи два корака напред, а један назад, било да је реч о употреби њц шоље, преласку из кревеца у већи кревет, полазак у школу…) Они ће увек учинити један корак назад, како би вам показали да сте им потребни. Деца не воле када имају потпуну слободу да раде шта год хоће и кад хоће (иако се тако понашају!).
5) ДЕЦА НИСУ НАША СЛИКА И ПРИЛИКА
Неки родитељи се збуне када открију да се њихово дете разликује од њих по темпераменту и карактеру. Амерички педијатар Това П. Клајн описује случај мајке која је била забринута што њен двогодишњи син неће да се дружи са вршњацима. Он јој је предложио да га заједно посматрају док је у вртићу са другом децом.
– Дечак је стајао на једној страни просторије, посматрао другу децу како се играју, изгледао заинтересовано за то што раде, али се држао на сигурној дистанци. Мени је изгледало као да посматра и упија ствари, и прати шта се дешава.
Али, мајка је имала сасвим другачије мишљење: „Је л’ видите како се плаши? Плаши се да нико неће хтети да се игра са њим“. Професор је упитао мајку зашто тако мисли, а она је одговорила: „Познат ми је тај осећај. Деца никад нису хтела да се играју са мном.“
Запамтите: деца нису ваша копија. Ви сте имали своја искуства, а она имају своја.
Извор: www.blic.rs