UMESTO DA NA DETE GLEDATE IZ „GORNJE“, „PTIČJE“, PERSPEKTIVE RODITELJA, POKUŠAJTE DA SE SPUSTITE NA NJEGOV NIVO.
To znači da probate da na svet gledate kao na nešto novo, što tek treba otkriti, što je fascinirajuće, a 
možda i zastrašujuće. To znači da izgubite pojam o vremenu, i da pronađete radoznalost. Stručnjaci tvrde da takav pristup sigurno dovodi do boljeg odnosa sa detetom, što za posledicu ima i bolje vaspitano dete, a i srećnije roditelje.
1) BUDITE UZ NJEGA ČAK I KAD JE TEŠKO
Deca vole da smo im blizu, čak i kad nas teraju od sebe. Od nas očekuju da ostanemo pribrani, posebno kad su oni uznemireni, ili uplašeni. Da li to znači da uvek treba da budemo popustljivi? Sigurno da ne. Ali moramo da prihvatimo da su deca ponekad dobra, a ponekad nisu. Važno je da znaju da su voljena čak i kad rade neke stvari koje nam se ne dopadaju.
2) VI STE GAZDA
Roditelji su ponekad zbunjeni. Maloj deci su potrebna ograničenja, od nas očekuju da budemo autoritativni i da im ukažemo kada je “dosta”. Neki roditelji se plaše da će se dete naljutiti na njih, i rade sve kako se to ne bi desilo. Ali, deca neće moći da nauče kako da se izbore sa negativnim osećanjima, ako ih vi stalno sprečavate da ih dožive.
3) USPOSTAVITE RUTINU
To ne znači da treba da budete potpuno nesavitljivi. Važno je kod deteta uspostaviti rutinu u svakodnevnim stvarima – kada je vreme za obrok, za kupanje, za čitanje, za spavanje, za igru…. Rutina ne znači stroga pravila. Ona je potrebna da bi se dete osećalo sigurnije. Svaki put kad dođe do promene ustaljenog rasporeda (zbog posete babe i dede, zbog rođendana, Nove godine…) dete se uči fleksibilnosti.
4) BUDITE REALNI
Čovek vrlo lako zaboravi šta je realno što može očekivati od deteta, pa pred njega stavlja nerealne zahteve. Pratite razvoj deteta i u skladu sa tim mu postavljajte zadatke. Od dvogodišnjaka, na primer, ne možete očekivati da svaku igračku vrati na svoje mesto i da mu soba bude uredna “pod konac”, ali možete zajedno da vraćate igračke u kutiju.
Potrebno je da imate na umu još nešto: računajte na regresiju, to jest, da mališan u razvoju napravi dva koraka napred, a jedan nazad, bilo da je reč o upotrebi njc šolje, prelasku iz kreveca u veći krevet, polazak u školu…) Oni će uvek učiniti jedan korak nazad, kako bi vam pokazali da ste im potrebni. Deca ne vole kada imaju potpunu slobodu da rade šta god hoće i kad hoće (iako se tako ponašaju!).
5) DECA NISU NAŠA SLIKA I PRILIKA
Neki roditelji se zbune kada otkriju da se njihovo dete razlikuje od njih po temperamentu i karakteru. Američki pedijatar Tova P. Klajn opisuje slučaj majke koja je bila zabrinuta što njen dvogodišnji sin neće da se druži sa vršnjacima. On joj je predložio da ga zajedno posmatraju dok je u vrtiću sa drugom decom.
– Dečak je stajao na jednoj strani prostorije, posmatrao drugu decu kako se igraju, izgledao zainteresovano za to što rade, ali se držao na sigurnoj distanci. Meni je izgledalo kao da posmatra i upija stvari, i prati šta se dešava.
Ali, majka je imala sasvim drugačije mišljenje: „Je l’ vidite kako se plaši? Plaši se da niko neće hteti da se igra sa njim“. Profesor je upitao majku zašto tako misli, a ona je odgovorila: „Poznat mi je taj osećaj. Deca nikad nisu htela da se igraju sa mnom.“
Zapamtite: deca nisu vaša kopija. Vi ste imali svoja iskustva, a ona imaju svoja.
Izvor: www.blic.rs