Покушате ли некад да се присетите како је изгледало бити дете? Константно праћење упутстава и целодневно извршавање неких наредби. Устани, обуци се, опери зубе, једи, спакуј ужину, обуј се, обуци јакну, крени у школу, седи, изађи на таблу, иди на место, једи, пиши, учи… Из нашег угла и перспективе одраслих чини нам се сигурно – па шта је ту тако тешко? То су све ствари које смо и ми као деца морали да радимо. Извесно је да јесмо. Само је питање јесмо ли имали право да због тога будемо фрустрирани? Велика је шанса да не. Јесмо ли смели да се понекад искључимо. На несвесном нивоу, вероватно то јесмо радили. И то раде и наша деца, шаљући нам на тај начин важну поруку – ако желите да вас слушам док говорите и пратим упутства, потребно је да осетим да и ви мене слушате.
Експерти кажу да се то постиже уз једну малу рутину у трајању од најмање пет минута, сваког дана, која ће поправити способност слушања код деце.
Да, кад покушавамо децу да наведемо да ураде нешто, а они нас игноришу или одлажу, све док не подигнемо тон, то може бити врло фрустрирајуће.
Али, да се вратимо на петоминутну рутину о којој се у овом тексту и ради. Она почиње тако што ћете се на тренутак ставити у положај детета и замислити његов дан у ком он заправо већину времена проводи слушајући инструкције и наредбе одраслих људи у свом окружењу.
Стручњаци за дечји развој кажу да, ако родитељи желе да постигну да их деца пажљивије слушају, важно је да уведу кратке, дневне сесије игре коју у потпуности, од почетка до краја, води само дете. То ће пружити шансу детету да се с родитељем зближи и игра, а да ће бити сигурно да га не чекају никакве исправке и инструкције које мора да следи.
Roger Harrison, дечји психолог, каже да оваква пракса гради везу између родитеља и детета. Како та веза јача, а рутина се доследно примењује, дете ће постати бољи слушалац. Зашто? Па, зато што сада на оно што му родитељ говори гледа на други начин и то има другачију важност.
Идеја је, дакле, сасвим једноставна. Најмање пет минута, сваког дана, проведите у игри са својим дететом у којој ће сва упутства и правила одређивати дете. Нећете га исправљати реченицама да слон није розе боје или да се број три не пише тако. Тих пет минута све исправке и идеје задржите за себе. Дете даје инструкције, а једино правило је да не постоји исправан и погрешан начин игре, све док су, наравно, сви безбедни.