Напади беса код деце - како да знате да ли је само развојна фаза или ипак нешто више

Кад постанемо родитељи, прва ствар на коју се фокусирамо обично је развој и раст детета. Једе ли довољно, расте ли у складу са таблицама? Због чега се тако чудно накашљао? Зашто још није проговорио? Ово су само нека од питања која родитељи (а посебно маме) постављају себи и људима у које имају поверења. Оно о чему понекад не стижемо да мислимо је емоционални развој детета и то да ли он тече како треба.

То је онај део који је унутра, често остаје скривен и теже је приметити ако детету треба мало подршке да све буде баш како треба. А мала деца, као мала деца – нису још довољно добра у томе да покажу своје емоције и објасне их, да их контролишу и разумеју. Та вештина се полако развија и треба им дати времена.

Деца млађа од пет година неретко имају такозване тантруме – јаке испаде љутње, туге, беса, који су резултат снажних емоција какве они нису још научили да регулишу. Међутим, како расту, ако је окружење у ком се развијају здраво и подстичуће, они уче да осећања претворе у речи уместо у снажан плач. Некима треба мање, некима више времена. А у том процесу је за родитеље важно да знају да је љутња врло честа и врло здрава емоција коју не треба никако третирати као размаженост или недостатак поштовања.

Међутим, родитељи чија деца се боре са емоцијама или имају снажан карактер вероватно ће се запитати да ли је то све “нормално” и где је граница. Покушаћемо овим текстом да вам помогнемо да откријете да ли је бес вашег детета нормална развојна фаза или ипак нешто више.

Бес је, дакле, емоција која се јавља кад смо љути, разочарани, фрустрирани. Али, он је много дубљи од тога што на површини видимо. И бес је емоција која је изузетно важна за децу. Он им омогућава да уче да препознају позитивне и негативне осећаје, али и да се заузму за себе. Без тог осећаја љутње у њима, оног кад нам у стомаку гори а у грудима стеже, не би знали кад је тренутак да поставе своје границе и реагују. Али, део одрастања је управо то – да науче КАКО да на тај осећај реагују адекватно и здраво. И то је најтежи део пута.

Дакле, ако сте се некад запитали да ли су реакције вашег детета можда претеране, ово су неки тренуци кад можете да упалите црвене лампице

Црвена лампица: Не може да одржи здраву везу са вршњацима, браћом, сестрама…

Свађа између другара, браће и сестара, деце и родитеља, нормална је појава. Али, постоји тачка у којој она превазилази то нормално о чему говоримо. Ако ваше дете има проблем да било коју комуникацију или везу одржи и лако упада у хистерију, ако се боре да остану прибрани, али им то пречесто тешко иде, онда је то тренутак да се више посветите емоцијама свог детета и томе како оно разуме емоције других људи.

Црвена лампица: Агресија

Ово је можда најјаснији знак да се бес вашег детета отео контроли. Кад крене да свој бес претаче у физичку агресију, то је позив у помоћ. Веома мала деца, она која још немају тако добре вербалне вештине да кажу шта их мучи, често ће посегнути за агресијом, али је то мање забрињавајуће јер се очекује да ће прерасти. Међутим, ако је ваше дете већ готово предшколац, а агресију и даље користи да изрази своје емоције, то је дефинитивно знак да морате да се укључите пронађете извор проблема.

Црвена лампица: Незрелост

Кад поменемо тантруме или испаде љутње, у глави нам се обично створи слика трогодишњака који вришти. И за тај узраст, то је развојно нормално.

Ипак, шестогодишњак не би требало да се понаша тако. Ово није у складу са узрастом и доказ је недовољне зрелости а понекад васпитне запуштености детета. Наравно, под условом да се дешава често.

Зашто се то дешава?

Све то за родитеље може бити врло фрустрирајуће и вероватно ће се запитати – да ли је до мене? Јесам ли ја негде погрешио? Да ли се мом детету десило нешто трауматично, а да ја тога нисам свестан?

Одговор је – вероватно не. Најчешћи проблем је, заправо, недостатак емпатије. Деца која имају проблем да контролишу своје интензивне емоције, вероватно имају слабије развијену емпатију. Тешко им је да схвате и интерпретирају осећања других људи и на њих тешко могу да реагују на здрав начин. Често имају и слабије развијене друштвене вештине. Али постоји и добра вест – ово су баш оне вештине на којима се може радити. Ево и како.