Ја сам одустао од кафе. Моја мама ми је рекла да то лоше утиче на мој потенцијал. Можда бих јој повјеровао да то није исто рекла за хљеб, пите, хамбургере, пице, слаткише и све оно за чим вапе обична дјеца.
Она каже да ја немам аутизам, него сам само необичан дјечак. Слабо говорим, али пуно мислим. И имам како мама каже „слоновско памћење“. Сјећам се шта је рекла некој жени кад јој је саопштила да ја имам неки тај аутизам. Рекла је: „Мој син нема аутизам, он има мене“.
Свиђа ми се како говори моја мама. Јасно и кратко. Не свиђа ми се како говоре други људи. Пуно причају и избјегавам их. Мама кад говори као да црта или пјева. Кад су се неки људи наљутили што идем у вртић с њиховом дјецом, она је повукла својим прстићем невидљиву линију на ходнику и затражила да сви родитељи стану на ту црту заједно с њом како би видјели колико је она необична, необична као и ја. Никад то нисам заборавио. Зато сам одустао од кафе, унапријед одустао. Још сам ја мали. Видио сам да она стално пије кафу из шоље на којој је моја слика, па сам је питао зашто и ја не пијем кафу.
Свиђа ми се ваш конкурс, а и мама воли да пишем. Јуче ми је објашњавала да конкурс није о кафи, него о корони. Написаћу вам сад нешто о томе. Можда ме не схватите, али хоћу. Ја волим што се задесила корона у мом граду. Мислим да сам први у разреду примијетио да је нешто дошло у наш мали град. Сви су одједном постали тиши. Дјеца више нису гледала у мене, него су била замишљена испод оних маски. Ја сам био храбар. Носио сам маску први, и то радо, док су друга дјеца одбијала и правила проблеме. Моја мама, која ми је „помагач“ у школи (други је зову асистент, мени је то чудно) је била поносна што сам то прихватио. С обзиром на то да ми све око одјеће смета, она је мислила да никад нећу прихватити маску. Ја једва дочекао, с тим да ја носим увијек исту, док их друга дјеца мијењају. Искрено, њихове маске су ми смијешне, као да смо на рингишпилу, а не у школи. Ја сам мами рекао да ми купи само велике, бијеле маске. Дјеца се увијек дерала на часу, па су с маскама престали да производе толико звукова. Мени је заиста било фино. Сједим с мамом и уживам у тишини. Још нам скратили наставу. Дивно! Најсрећнији сам био кад су рекли да идемо кући и да ћемо пратити наставу на телевизору. Још је маму корона вратила кући, па је стално била са мном. Тата је куповао све, а ја и мама смо били у кући затворени два мјесеца. Мама је сваки дан смишљала како да се играмо и како да учимо. Учење не волим, али мама се пуно растужи кад не учим, па јој попустим. То су најљепша два мјесеца мог живота. И мамина су. Почеле су је звати друге маме и питати за савјет. Моја мама са мном учи одувијек, а оне су тек сад, због короне, морале кући подучавати дјецу. Тад су схватиле ко је моја мама.
Ми живимо у корони од кад сам се ја родио. Мене не грле. Мене се плаше. Не долази ми нико кући, нити ја идем неком. Мама има мало другарица и ја знам да кад јој кажем да је она мој најбољи друг, она пожели да јој то неко други каже. Она каже да сам ја сав њен свијет и то је заиста тако.
Драга редакцијо, доласком короне наш живот се није промијенио у неком грозном смислу. Постао је бољи. Сад сви знају како је мојој мами кад људи држе размак од мене и нас. Мислим да ће корона проћи и да ће промијенити дјецу и велике људе. Онда ће они доћи у нашу кућу да се играју са нама. Ја сам направљен овако и не могу да се мијењам. Некад је то мама покушала да промијени и онда ме прихватила. Корона ће промијенити друге. Сви су се пожељели грљења и вољења, па ће онда кад ово све заврши загрлити и мене. Можда је мама у праву кад каже да аутизам има нас, да аутизам има свијет, а не обрнуто, и да сам ја биће љубави и да свијет није спреман да то увиди. Вјерујем да ће након короне бити. До тада ја уживам с мамом. Шаљем вам пуно загрљаја, драга редакцијо. Надам се да ће ово писмо прочитати неки дјечак сличан мени, или мама слична мојој, и схватити да нису сами. Ја вам остављам своју адресу. Ако неки дјечак хоће да буде мој друг, може ми се јавити.
Бенџамин, фебруар 2021, Бањалука
Одломак из књиге „Бенџамин“, аутора Едине Хелдић-Смаилагић