Kosta je bio dečak u vrtićkoj grupi. Imao je brata blizanca. Smeđokos, brz i neumoran. Voleo je i hteo sve da proba, u svemu da učestvuje. Kad kažem u svemu da učestvuje, mislim doslovno u svemu. Podjednako u svim planiram aktivnostima i u upadanju u nevolje.
U tom vrtiću, tada, postojala je „klupa razmišljalica“. Na tu klupu sedali bi oni koji „nisu bili dobri“ da razmišljaju. Da li je njihovo ponašanje u redu, da li to tako treba, i tome slično.
Grupa kao grupa bila je sjajna. Kao i u svakoj grupi, bilo je onih koji nisu marili mnogo za pravila ponašanja, kao i za bilo kakva druga pravila.
Tog dana, padala je kiša. Jako, kao da neko sipa vodu iz kante. Napolje se tog dana nije moglo, pa smo koleginice i ja odlučile da nastavimo sa aktivnostima.
Ali, da se vratim na Kostu. Kosta je od milošte bio Kole.
Kole je tih dana bio skoro svakodnevno u grupici onih koji ne poštuju pravila ponašanja, najblaže rečeno.
Tog dana je nakon niza pokušaja iznude oproštaja na „lepe oči“ završio na klupi razmišljalici. Tada sam imala jaslenu grupu, a klupa za razmišljanje bila je baš preko puta naše sobe. Kada bi vrata bila otvorena, jasno bi se videlo ko sedi na njoj i šta radi.
– Kole, šta radiš tu?
– Razmišljam.
– Nisi bio dobar ili…?
– Nisam.
Kosta je poznat po tome što je apsolutno uvek govorio istinu i priznavao svoje greške.
– Pa, šta si zaboga uradio?
– Treskao sam vratima!!! (reče već pomalo ljut što ga ja tu propitujem)
– Pa dobro, ajde mi sad reci, je l’ misliš da je takvo ponašanje u redu?“
– Nije. Znam da je ružno. Ali, bio sam malo ljut.
– Drago mi je da znaš i kažeš da si pogrešio, ali… izgleda da se ne sekiraš mnogo što se drugari tamo igraju, a ti sediš tu?
– Ne sekiram se – kaže on već malo vedriji. Stavio je ruke iza glave, i meni se zamalo iskrao osmeh.
– Zašto da se sekiram? Zašto kada ću sutra opet biti tamo?
Nasmejah se krišom. Ili je unapred znao da će učestvovati u novoj vrtić-revoluciji, ili je bio takav dasa da je podignute glave, unapred prihvatao svaku „kaznu“ iako ova klupa nije bila predviđena, niti je imala za cilj da bude kazna, bilo kakav vid kazne. Bio je to način da se malo porazmisli o nekim postupcima, malim greškama koje se podvuku svakom detetu, da malo stvorimo svest o nekim stvarima važnim za njih.
U danima koji su sledili, Kosta je, kad god bi mogao koristio situaciju da dođe tu. Baš u vreme kad ja nisam zatrpana poslom, kada jaslenci spavaju, i slično.
Razgovarali smo svaki put, kad god je to bilo izvodljivo. O porodici, o vrtiću, o drugarima. Pričao mi je sa kim najviše voli da provodi vreme, i da jedva čeka leto jer tada on i braća idu na more sa mamom i tatom. A tamo, na tom moru, postoji neki, kako on kaže, „fantastičan sladoled, koji se toči.“ Saznala sam i da već uveliko ima simpatiju, i da zbog nje „ponekad pravi gluposti“. Neću vam otkriti ko je. To bi značilo da sam odala prijateljevu tajnu.
Tih dana, vodila sam svoj dnevnik. Iz tog vrtića sam prešla u drugi.
U svoj dnevnik, napisala sam tada:
“Dragi Konstantine,
Nadam se da ti je lepo u novom okruženju i sa novim drugarima. Volela bih, i ako ovo nikada nećeš čitati, da ti kažem da zauvek u sebi sačuvaš tog nemirka sanjalicu. U godinama koje su pred tobom, trebaće ti, kao i svakome od nas, neki kutak u koji ćeš moći da se skloniš, da tu malo sedneš i razmišljaš.
Ako dozvoljavaš, predložila bih ti neku lepu klupicu sa pogledom na reku.
Pronađi je za sebe, kupi u našem gradu sladoled na točenje, sebi i svojoj simpatiji (zauvek to zovi simpatijom, slađe je), i uvek se vraćaj svojoj razmišljalici.
Ne daj vremenu da ti skine taj tvoj osmejak sa lica, čitaj knjige, putuj, druži se, pevaj. Treniraj neki sport ako želiš.
I uvek se, uvek, vraćaj svojoj klupici.
Toliko ćeš odgovora pronaći sedeći na njoj.
Tvoja vaspitačica, Sanja.
Autor: Sanja Mitić Stanojević, vaspitačica, mama, autor bloga saninaobloga.video.blog