Случај језивог вршњачког насиља у основној школи у Мрчајевцима отворио је многе теме у вези са проблемима с којима се школе, наставници и ученици данас суочавају, а које се тичу насиља. Кад се изузме масакр који се догодио 3. и 4. маја 2023. године у ООШ „Владисалв Рибникар“ и Дубони и Орашју, ово је догађај који је највише потресао јавност у новијој историји. А из коментара видимо да велики број људи заправо не зна шта су законске обавезе, а што могућности које школа у оваквим случајевима има. Јер, многим механизмима она заправо уопште не располаже.
Откако је јавност сазнала за догађај у Основној школи „Татомир Анђелић“ у Мрчајевцима, расправа се води на два колосека. Један је емотиван — родитељски бес, страх, потреба да неко одговара. Други је правни — шта школа по закону мора да уради, шта сме да уради ако процени да је то потребно, и шта, чак и уз најбољу вољу, није у њеној моћи. У поплави коментара та граница се готово изгубила.
Шта се, према досад изнетим подацима, догодило
Према информацијама које су објавили родитељи и медији, средином јуна дошло је до инцидента у ком је група ученика седмог разреда, према наводима, сексуално напаствовала вршњака. Квалификација догађаја се у међувремену мењала — Више јавно тужилаштво у Чачку је саопштило да није реч о силовању или сексуалном злостављању, већ о непримереном понашању и егзибиционизму групе дечака. Родитељи оштећеног детета не прихватају ту оцену и предали су петицију са више хиљада потписа тражећи да се утврди пуна одговорност, укључујући и евентуалне пропусте институција.
Школа је 2. септембра организовала међусекторску конференцију случаја уз учешће полиције, тужилаштва, Центра за социјални рад, Школске управе и родитеља, а директорка школе је јавно тврдила да је поступила по свим прописаним процедурама. Ученицима за које се сумња да су извршили насиље школа је одредила наставу на даљину, док оштећени ученик наставља редовно школовање уз појачане мере безбедности.
То је чињенично стање онако како је јавно представљено — са напоменом да је предмет и даље у фази утврђивања одговорности пред надлежним институцијама, и да коначна квалификација дела није на школи, него на тужилаштву и суду.
Шта школа МОРА да уради — законска обавеза, не избор
Поступање школе у оваквим случајевима није препуштено процени директора или наставничког већа. Регулише га Закон о основама система образовања и васпитања и, детаљније, Правилник о протоколу поступања у установи у одговору на насиље, злостављање и занемаривање, који је у измењеном облику на снази од фебруара 2024. године — донет, није згорег подсетити, као директна последица трагедије у ОШ „Владислав Рибникар“.
Три обавезе су неизоставне:
Прво, пријава надлежном органу је аутоматска, не дискрециона. Закон изричито налаже да је установа дужна да одмах поднесе пријаву надлежном органу чим примети знаке насиља, злостављања или занемаривања код детета. Школа дакле не одлучује да ли ће пријавити — она то мора учинити без одлагања, а онда даљи ток предмета прелази у руке полиције и тужилаштва.
Друго, обавештавање родитеља је временски ограничено. Према важећим изменама закона, када ученик направи лакшу или тежу повреду обавезе, школа је дужна да о томе обавести родитеља најкасније наредног радног дана од сазнања. Управо је ово једна од тачака спора у Мрчајевцима — отац оштећеног детета тврди да је школа реаговала тек неколико дана касније, када је он сам поново позвао одељењску старешину, а не по сопственој иницијативи школе.
Треће, школа мора да формира план заштите и појачаног васпитног рада, уз ангажовање педагошко-психолошке службе и, по потреби, сарадњу са центром за социјални рад и здравственим установама — како за дете које је претрпело насиље, тако и за оне за које се сумња да су га извршили.
Четврто, и ово је тачка коју јавност често погрешно тумачи као ствар процене школе — пријава против родитеља који ремете поступак није могућност, него обавеза. Закон изричито прописује да родитељ не сме својим понашањем у установи да изазове или допринесе насиљу према детету, другом родитељу или запосленом. Ако то учини — претњама, притиском на наставно особље, ометањем састанака — директор је дужан да о томе одмах обавести јавног тужиоца и полицију, а затим електронским путем и надлежну школску управу. Исто тако, ако се родитељ упорно не одазива позивима школе да учествује у васпитном раду са својим дететом, школа подноси прекршајну, односно кривичну пријаву ради утврђивања његове одговорности.
Шта школа сме да уради ако процени да је потребно
За разлику од горе наведеног, следеће мере закон предвиђа као могућност коју школа бира и примењује према тежини случаја:
Васпитне и васпитно-дисциплинске мере — од опомене и укора одељењског старешине, преко укора наставничког већа, до премештаја ученика у другу основну школу. За ову последњу меру закон тражи сагласност школе која ученика прима, а у учениковој исписници мора остати упозорење о вођеном поступку — управо да би се спречила пракса да „проблематично“ дете просто пређе у нову средину без трага. Е сад, замислите само, која ће школа прихватити децу која су починила насиље у Мрчајевцима?
Настава на даљину као привремена мера заштите — док траје поступак и док се не стекну услови за безбедан повратак у учионицу, школа може да организује да ученици осумњичени за насиље прате наставу од куће. То није казна у правном смислу, него мера којом се, до окончања поступка, физички раздвајају умешани ученици ради безбедности оштећеног детета — управо оно што је школа у Мрчајевцима и применила.
Појачан васпитни рад, уз обавезно учешће родитеља у активностима попут друштвено-корисног или хуманитарног рада.
Све ове мере школа спроводи паралелно са полицијским и тужилачким поступком, не уместо њега. (Пријава против родитеља који ометају поступак, за разлику од горе наведеног, није мера коју школа бира по слободној процени — о томе више у наставку.)
Шта школа није могла да уради, чак и да је хтела
Овде лежи највећи део неспоразума у јавности, па вреди бити прецизан:
Школа не може да искључи ученика из основне школе. Основно образовање је законом загарантовано и обавезно право сваког детета — искључење као мера постоји само за средњу школу. Основац, колико год тежак прекршај починио, може највише бити премештен у другу основну школу, и то само уз пристанак те школе. Захтеви из коментара да деца „буду избачена из школе“ једноставно немају правни основ док је реч о основцима. Школа то, уз најбољу вољу, не може да уради. А питање је и шта би се тиме решило јер та деца остају проблем целог друштва.
Школа не може сама да утврди да ли је почињено кривично дело, нити које. То је искључиво надлежност тужилаштва и суда. Промена квалификације дела — са тежег на блажи облик, или обрнуто — није нешто што школа контролише нити у чему има последњу реч; она је дужна да пријави сумњу, а даље тумачење правне природе дела препуштено је правосуђу.
Школа не може да изриче кривичне санкције, чак ни када су починиоци старији од 14 година. За то постоји посебан малолетнички правосудни систем са васпитним мерама и, изузетно, казном малолетничког затвора — школа ту нема никакву улогу осим обавезе пријављивања.
Ако су починиоци млађи од 14 година, они по закону уопште нису кривично одговорни — без обзира на тежину дела. У том случају одговорност могу сносити једино родитељи, прекршајно или, у крајњем случају, кроз мере Центра за социјални рад, док школа остаје ограничена на васпитно-дисциплински, а не кривични оквир.
Школа не сме јавно да износи идентитет и детаље о умешаној деци, укључујући и оно што би можда умирило забринуте родитеље. Заштита малолетника и поверљивост поступка су законска обавеза, не избор директорке — што објашњава зашто су њена саопштења, укључујући и оно на Фејсбуку, остала уопштена и уздржана, на разочарање дела јавности који је тражио конкретнија објашњења.
Школа не може једнострано да премести оштећеног ученика у друго одељење или школу без сагласности породице, нити да гарантује апсолутну физичку безбедност ван својих просторија — рецимо, на путу до аутобуске станице, што је управо тачка на коју је отац оштећеног детета указао као на пропуст.
Да ли разредна и директорка могу кривично да одговарају
Део јавности који је пратио случај у Мрчајевцима тражи да за пропусте одговарају конкретне особе — пре свега одељењска старешина, због наводног кашњења у обавештавању родитеља и тога што је оштећено дете, према тврдњама породице, остало да само путује кући непосредно после догађаја, и директорка школе, због општег утиска да школа није била довољно брза ни транспарентна. Овде је важно раздвојити два различита нивоа одговорности, јер се у јавној расправи често изједначавају.
Дисциплинска одговорност је нижи праг и лакше доказива — она се већ и активирала у овом случају, кроз васпитно-дисциплински поступак против наставнице ликовне културе. Ако се утврди да је одељењска старешина прекршила рок за обавештавање родитеља или пропустила да предузме основне мере заштите детета непосредно после инцидента, то је основ за дисциплински поступак и, зависно од тежине повреде, умањење плате од 20 до 35 одсто у периоду од три до шест месеци — не кривичну пријаву.
Кривична одговорност је знатно виши праг. Кривични законик у члану 193 познаје дело запуштање и злостављање малолетног лица, које се односи на особу којој је дете поверено на чување или васпитање, али тражи грубо занемаривање те дужности — не било какав пропуст у процедури. Један закаснели телефонски позив родитељу, колико год био неопростив са становишта поверења које је породица имала у школу, сам по себи тешко достиже тај праг. Оно што би га евентуално достигло јесте свесно и грубо занемаривање безбедности детета непосредно после сазнања да је насиље почињено — а да ли је до тога у овом случају заиста дошло, то није нешто што се може утврдити из новинских навода нити унапред прогласити. То је питање чињеница које би, ако до тога дође, требало да утврди тужилаштво, а не јавност на основу утиска. Исто важи и за евентуалну одговорност директорке — њена кривична одговорност, за разлику од дисциплинске или евентуалне одговорности за несавесно обављање службене дужности, претпоставља доказивање да је свесно прекршила конкретну законску обавезу, а не само да је, у очима јавности, деловала недовољно убедљиво у комуникацији.
Када „школа је поступила по процедури“ звучи као заташкавање
Независно од тога како ће се овај конкретан случај разрешити, вреди објаснити зашто реакција школе – уздржана, уопштена, позивање на поверљивост поступка – код дела јавности ствара утисак прикривања, иако је делимично и законом наметнута.
Заштита идентитета малолетника је обавеза, не избор, и то важи подједнако за дете које је претрпело насиље и за децу осумњичену да су га починила. То значи да директорка школе по закону не сме да износи детаље који би можда умирили јавност — чак и када би то било у њеном личном интересу да поврати поверење. Проблем је што та иста законска обавеза поверљивости постаје савршен алиби и за некога ко заиста жели да нешто сакрије, јер споља изгледа идентично: школа ћути о детаљима. Јавност нема начин да сама, изван институција, разликује та два сценарија.
Управо зато постоји неколико независних механизама чији је посао да ту разлику утврде уместо јавности:
Просветна инспекција може, по службеној дужности или по пријави, да уђе у школу и провери документацију — записнике, време пријаве, евиденцију о обавештавању родитеља — и утврди да ли је сваки корак заиста предузет онако како Правилник о протоколу налаже, или је само формално тако приказано.
Заштитник грађана има овлашћење да покрене системску анализу поступања институција, као што је већ чинио после ранијих случајева насиља у школама, и да јавно изнесе налазе — што је политички тешко игнорисати, иако правно није обавезујуће.
Ако би се доказало да је неко свесно прикривао догађај — на пример неистинитим уносом у званичну евиденцију или свесним изостављањем обавезне пријаве ради заштите угледа школе — то отвара простор за кривичноправну одговорност по основу злоупотребе службеног положаја или несавесног обављања службене дужности, не више само дисциплинску.
Запослени у школи који би имао сазнања о покушају прикривања заштићен је Законом о заштити узбуњивача ако то пријави — што је битно јер управо инсајдери, а не спољна јавност, по правилу располажу доказима о томе да ли је нешто сакривено.
Реално гледано, ниједан од ових механизама не делује аутоматски нити брзо — сви зависе од тога да неко поднесе пријаву, покрене надзор или проговори изнутра. Зато притисак јавности, петиција и медијска пажња, са свим манама које такав притисак носи, у пракси често остају пресудан окидач који те формалне механизме уопште покрене.
Где остаје простор за одговорност
Оно што закон не покрива јесте брзина и квалитет реакције — а управо се ту, чини се, налази суштина незадовољства породице у Мрчајевцима. Закон прописује да обавештавање мора уследити „најкасније наредног радног дана“, али не прописује казну за институцију која то формално испоштује, а суштински делује тромо. Исто тако, закон налаже пријаву „одмах“, али не дефинише ко сноси одговорност ако се испостави да је неко од запослених приметио знаке раније, а није реаговао — што је управо предмет покренутог дисциплинског поступка против наставнице ликовне културе, осумњичене да је пустила децу да без надзора напусте час.
Другим речима: школа је могла — и по свему судећи јесте — да примени мере које јој закон ставља на располагање. Да ли је то учинила довољно брзо, довољно транспарентно и уз довољну пажњу према оштећеном детету, то није питање на које закон даје једнозначан одговор. То је питање на које би требало да одговори просветна инспекција, која има овлашћење да провери да ли је сваки корак заиста предузет онако како пропис налаже — и то је, чини се, једина институционална адреса на којој би јавно незадовољство могло да добије конкретан и проверљив одговор. Под условом да можемо веровати инспекцији да ће деловати независно и одговорно.