Proteklih dana, nedelja i meseci bili smo svedoci medijskog zapljuskivanja srpske javnosti naslovima u novinama i TV emisijama koji su se, posebno posle 3. maja, naprasno počeli baviti nasiljem u školama. Resorno Ministarstvo je zasukalo rukave, i osmislilo platformu ’’Čuvam te’’ čija će svrha biti da spreči, ili bar umanji nasilje u školama. U TV emisijama su se smenjivali predstavnici Ministarstva ubeđujući javnost kako je platforma ’’Čuvam te’’ sjajno osmišljena i kako će ona znatno umanjiti količinu nasilja u našim školama.
Neupućenim gledaocima ova akcija Ministarstva deluje odlično, ali svi zaboravljaju jednu činjenicu. Svako može prijaviti učenika, nastavnika, roditelja ili bilo koga zaposlenog u školi da vrši nasilje nad njim, ili njegovim detetom. Anonimno. Pri svakoj toj prijavi pale se lampice sistema i nadležni odmah reaguju.
Naravno da bi od nasilja svakog trebalo zaštititi. I naravno da niko nema pravo da vređa, ponižava ili na bilo koji način omalovažava ni nastavnike ni učenike. Ali, rešenje koje je ponuđeno ovom platformom otvara mogućnost da se škole zatrpaju lažnim prijavama na koje će morati da reaguju, a koje su zapravo rezultat isključivo dosade, zle namere ili dečje igre koja se može pretvoriti u pakao za zaposlene u školi. Ne samo što škola mora da reaguje na svaku prijavu i prođe proceduru provere, već se nastavnik protiv koga je prijava podneta stavlja na stub srama, najčešće ni kriv ni dužan.
Ako ste pažljivo čitali, u tekstu ste mogli da naiđete na reč ’’anonimno’’. To, pogađate, znači da oni koji su podneli lažne prijave vrlo teško da ikad za to mogu odgovarati.
Sada pokušajmo da sve ovo pročitano prevedemo u realni svet. Imamo situaciju da je tog dana učenik koji nije naučio lekciju iz istorije dobio jedinicu. U toj situaciji treba pronaći krivca za tako nešto, i opravdati se kod kuće pred razjarenim roditeljima, ili se bar osvetiti zbog kazne koja će uslediti kod kuće. Onda učenik vadi keca iz rukava i na scenu stupa platforma “Čuvam te”. Učenik anonimno prijavljuje istog nastavnika da ga je seksualno zlostavljao. Kao što su nam iz Ministarstva objašnjavali, pale se sve lampice sistema, i tog momenta nastavnik prolazi proceduralnu golgotu, pokušavajući da svetu objasni da to nije istina. Policija privodi nesrećnog nastavnika, kako bi se prikupili dokazi o zlodelu koje je učinio. Naravno, gubitak licence za rad, nakon više decenija rada u školi, svakako je realna mogućnost. Da ne govorimo o osudama javnosti, i sašaptavanju komšija kako u njihovom komšiluku živi pedofil.
Možda će čitaocu ovog teksta delovati da sam malčice preterao, ali tom nesrećnom nastavniku neće nimalo biti prijatno da ljudima u plavom i javnosti objasni da ono zašta je optužen nije istina. Zaboravljamo da se u toku istrage kod nastavnika javlja problem sa hipertenzijom, dijabetesom, nesanicom i još nekim zdravstvenim problemima. Počinje da svakog jutra pije ’’šaku punu lekova’’. Zdravlje mu je ozbiljno narušeno, ali koga već to briga. Nastavnik na kraju ove sage uspeva da se oslobodi ovog užasnog tereta pedofilskih bukagija, ali kao po onoj staroj, perje se iz pocepanog jastuka, rasutog po ulici, ne može ponovo sakupiti. A sve je počelo od jedne jedinice date zbog toga što učenik nije znao kada se desila bitka u Termopilskom klancu.
Onda, ostalim nastavnicima, videvši kroz kakav je pakao prošao njihov kolega, ne pada na pamet da učenicima daju lošu ocenu. Roditelji i deca su prezadovoljni ’’napumpanim’’ ocenama, a naš obrazovni sistem lagano klizi u propast. Ako već nije tamo.
Pokušao sam da kroz ovaj tekst objasnim kako se uvek, ali uvek bavimo posledicama, a ne uzrocima. Kako uvek izigravamo vatrogasce, umesto da se bavimo preventivom. Još jednom, apsolutno bi borba protiv nasilja trebalo da nam bude prioritet. Ali, ako smo iskreno želeli da smanjimo količinu nasilja u našim školama, zar nije bilo jednostavnije da analiziramo sadržaje na TV programu i zapitamo se da li su baš primereni? Naši kiosci prepuni su časopisa sa čijih naslovnih strana naslovi i fotografije šalju užasnu poruku našoj deci. Da ne govorimo o časopisima za odrasle koje naša deca bez ikakvih problema mogu kupiti. Ko kontroliše prodaju alkoholnih pića maloletnim osobama, iako je to zakonom zabranjena rabota?
Mogao bih ovako u nedogled, ali moram ostaviti materijala i za neku drugu tužnu priču naše stvarnosti.
Autor: Boris Đurđev, profesor geografije