Svake nedelje, svakog dana, svi mi se „slažemo sa uslovima i pravilima korišćenja“ nečeg. Da li je to aplikacija koju smo instalirali, pa bez čitanja kliknemo na ono I AGREE, ili je kupovina u onlajn prodavnicama, koje obavezno traže da obeležimo kvadratić i time se složimo da pristajemo na njihove uslove – svejedno je. Mi smo im obezbedili podatke o sebi i zakonsko pravo da tim podacima raspolažu. Ali i podacima naše dece.
Sve to nas tera da se zapitamo – koliko podataka o svojoj deci mi tako nehajno dajemo, ne zapitavši se šta time zapravo činimo? Šta su posledice?
Verovatno ste pomislili da je ovde reč o deljenju fotografija dece na društvenim mrežama i da smo tu da vas odgovorimo od takozvanog sharenting-a. Ali nije to ono što je najvažnije. Ovde se radi o sistemu, a pojedinac i njegove navike nisu toliko važni.
Važno je to što, po prvi put u istoriji, podaci dece se sakupljaju i klasifikuju daleko pre trenutka njihovog rođenja. Ponekad i pre začeća, pa preko rođenja i kroz čitav život.
Kako?
Danas, kad mladi ljudi odluče da žele da postanu roditelji, ako im ne uspe prvog meseca, velika je šansa da će pomoć potražiti onlajn i u pretraživač kucati „kako ostati u drugom stanju“. Ili će instalirati aplikacije koje prate ovulaciju. A kad im uspe i mlada mama ostane trudna, onda će, verovatno, na društvenim mrežama podeliti fotografije sa ultrazvuka ili će instalirati aplikacije za praćenje razvoja ploda ili jednostavno guglati „kako smanjiti mučninu zbog trudnoće“.
A onda se beba rodi, a doktor Gugl već zna da li je ona u prenatalnom periodu imala neke probleme (loš dabl test, cistu na bubregu ili nešto treće) jer su tata i mama guglali još u trudnoći.
Dalje, tata i mama prate svaki njen pokret. Svaku dremku, plač, neobičnu boju kake. I vrlo često i o tome obaveštavaju internet. On će znati da li mama doji i kako joj to ide, da li beba ima grče i kako spava noću. Sve te podatke, osetljive podatke o našoj deci, njihovom zdravlju i ponašanju, velike kompanije pretvaraju u profit. Tako što ih dele s drugima.
Da biste razumeli kako ovo funkcioniše, možda će pomoći da znate sledeće. Pre tri godine, 2019, British Medical Journal objavio je istraživanje koje je pokazalo da su, od 24 mobilne aplikacije o zdravlju koje su ispitivane, njih 19 podatke o korisnicima prodavalo drugim zainteresovanim stranama. A te zainteresovane strane su dalje podatke delile sa još ukupno 216 drugih organizacija. A od tih 216, svega je tri uopšte pripadalo zdravstvenom sektoru. Ostalih 213 bile su velike tehnološke kompanije kao što je Facebook ili Oracle, zatim kompanije koje se bave digitalnim oglašavanjem, kao i razni kreditni biroi i agencije.
Tako da, čak i ako nijednu fotografiju svoje bebe niste objavili na društvenim mrežama, kompanije koje se bave oglašavanjem i kreditne agencije verovatno već imaju neke podatke o vašem detetu.
Ali, mobilne aplikacije, pretraživači i društvene mreže zapravo su samo vrh ledenog brega. Decu u svakodnevnom životu prate najrazličitije tehnologije. Edukacione platforme u školama, pametni uređaji u kućama, onlajn igrice, igračke koje koriste internet i YouTube koji im služi za gledanje dečjih sadržaja i mnoge, mnoge druge tehnolohgije.
Pa šta, reći ćete, možda. Kakve veze ima što uzimaju neke podatke? Mi ništa ne krijemo i nema tu ničeg posebnog ako neko sazna šta vole da jedu ili kad su rođeni!
Ali važno je. Jer pojedinci danas nisu samo praćeni. Već se na osnovu podataka koji se o njima prikupe, kreiraju profili. Veštačka inteligencija i prediktivne analitičke metode koriste se da prikupe što je moguće više podataka o ličnosti, o navikama i načinu života pojedinca, iz različitih izvora – porodična istorija, navike o kupovini, komentari na društvenim mrežama. Sve ti podaci se sakupljaju, ukrštaju i sve nas to svrstava u određeni profil.
Ove tehnologije se koriste na svakom koraku. Koriste ih banke, da odluče da li će i po kojim uslovima odobriti kredit, osiguranje ih koristi da odlučuje o premijama, poslodavci ih koriste da odluče, sutra, da li je vaše dete dobro za njihovu kompaniju. Policije i sudovi u svetu ih koriste kako bi procenili da li je pojedinac potencijalna pretnja društvu, budući kriminalac.
Mi kao pojedinci nemamo ni znanje ni kontrolu nad tim kako se podaci naše dece uzimaju, klasifikuju, koriste, prodaju. Ali znamo da to može i te kako uticati na njihov život.
Kako to, u praksi, izgleda?
Njujork Tajms je, 2018. godine, objavio vest da su podaci koji su prikupljani onlajn od dece koja planiraju upis na koledž, a koje su popunili milioni srednjoškolaca u SAD u potrazi za idealnim fakultetom ili stipendijom, prodati kompanijama koje se zapravo bave prikupljanjem i preprodajom podataka (data brokers). Nakon toga su istraživači Fordham univerziteta u Njujorku koji su te izučavali upravo rad tih kompanija, otkrili su da su one zapravo klasifikovale čak i podatke dece starosti dve godine i uklapali ih u profile na osnovu različitih kategorija – etnička pripadnost, rasa, čak i ponašanje i mnoge druge kategorije. Zatim bi te podatke, zajedno sa adresom, imenom, kontaktom, prodavali dalje raznim kompanijama.
Da bi proverili koliko daleko idu kompanije koje se bave kupovinom i prodajom podataka, istraživači su tražili od njih da im obezbede podatke devojčica uzrasta od 14 do 15 godina koje su zainteresovane za usluge planiranja porodice. Šta mislite, da li su pristali? Naravno da jesu.
Zamislite, onda, koliko su intimni, lični podaci naše dece kojima se trguje i koliko im to ugrožava ne samo privatnost, već i bezbednost.
Ali ove kompanije su samo primer.
Naša deca su profilisana svakog dana, na načine koje mi ne možemo da kontrolišemo, ali koje značajno mogu uticati na šanse koje će imati u životu.
Veštačka inteligencija i prediktivne analitičke metode su odlična stvar, ako ih koristimo da predvidimo tok različitih bolesti ili da se borimo protiv klimatskih promena. Ali one ne mogu objektivno profilisati ljudska bića, niti mogu donositi odluke koje se tiču života pojedinaca. Ljudi nisu roboti. Ponekad mislimo jedno, a kažemo drugo. Želimo nešto, a ponašamo se sasvim suprotno. Mašina, naučena da nešto radi prateći određeni algoritam, ne može, niti će ikad moći da predvidi ljudske poteze, ponašanja, bazirana na raspoloženju i osećanjima.
Ono što nam je potrebno je političko, globalno rešenje. Vlade širom sveta treba da razumeju da su naši podaci i pravo na njihovo čuvanje zapravo deo naših ljudskih prava, a naročito kada je reč o deci.
Razlika između nas i naše dece jeste u tome što ne postoji nikakav javni dosije našeg detinjstva niti informacije o našem ponašanju u vrtiću koje kompanije mogu kupiti i suditi nam na osnovu toga. A naročito nema podataka o svim ne baš pametnim stvarima koje smo radili ili mislili da uradimo kao tinejdžeri.
Ali se to ne može reći za našu decu. Imamo razloga da brinemo da li će podaci koji se o njima prikupljaju biti iskorišćeni da im neko sutra „sudi“ po tom osnovu.
Tekst je prilagođen govor Veronike Barasi, antropologa, sa TED platforme.