“Novosti” na licu mesta u Miloševcu kod Velike Plane, gde je pre 85 godina započelo hraniteljstvo u Srbiji (1). Mnogi su stigli kao bebe, lišeni roditeljske topline, a otišli iz sela kao stasali ljudi
MILA moja, jedina majko. Pišem ti ovog jutra, kratko, dok čekam da mi na podoj donesu moga malenog sina. Sinoć sam ga rodila, zdravog i lepog kao san. Ti si prva s kojom želim da podelim radost, jer da nije bilo tebe, ne bi, možda, bilo ni mene. Ni, ove, moje sreće. I da znaš, zvaće se Branko. Po tebi, jedina moja. I da znaš da tek sad znam kolika je ljubav majke prema detetu. Ali, tek sad ne znam zašto su mene rodili i ostavili, a ti me, malenu i nepoznatu, povila svojim krilom. Negovala i podizala da postanem ovo što jesam. Napisala bih i njima, roditeljima, pismo… Kako, kad ih ne poznajem? U ovim trenucima samo tvoje lice, roditeljsko, prepoznajem.
Ovo pismo je adresirano na Miloševac, selo nadomak Velike Plane, mesto najlepše priče o ljubavi i humanosti prema mališanima lišenim roditeljske brige i topline, ostavljenim na staranje ovdašnjim, miloševačkim porodicama. Upućeno je Branki Filipović, hraniteljici koja je za više od pola veka u svoj dom primila i pridigla najmanje pedesetoro dece.
I nije ovo pismo jedino koje je stiglo u maleno pomoravsko selo dobrih i plemenitih domaćina pod čijom su hraniteljskom rukom deca tuđe nebrige i zaborava, postala “to što jesu”. Ljudi koji ne zaboravljaju, zahvalni na toplini koju pamte, a svesni da toplo krilo nije krilo njihove biološke majke.
– Nema dana kada u Miloševac ne stignu poruke, pisma, fotografije od naših štićenika, koji su nadrasli tugu i prebrodili vreme, i skućili se, kako u Srbiji, tako i širom sveta – kaže nam Milica Lukić Momirović, v. d. direktora Centra za porodični smeštaj i usvojenje Miloševac. – Stižu poruke, potresne, stižu pisma u kojima nas obaveštavaju da su postali roditelji, neki čak deke i bake. Mlađi nas detaljno obaveštavaju da su našli posao, da u svojim kućama čuvaju fotografije, poneki detalj koji su poneli iz Miloševca… Pre pet dana stiglo je pismo iz Kanade od naše štićenice Albanke, sa Kosova. To su priče prepune ljubavi i zahvalnosti, koje uzvraćaju svojim hraniteljicama.
Milica kaže da je sve to deo trajanja Miloševca, a za zaposlene u centru putokaz da istraju u davno započetoj priči zaštite dece čije se detinjstvo zasniva izvan biološke porodice i rodnog doma.
A priča je počela davne, 1931. godine. Tada je Miloševac, a današnji Centar za porodični smeštaj i usvojenje, bio prva dečja kolonija osnovana “radi obezbeđenja organizovane socijalno-zdravstvene zaštite dece bez roditeljskog staranja”. Među prvim štićenicima bila je upravo Branka Filipović, u Upisnoj knjizi ubeležena pod brojem 21.
Od tada do danas, Miloševac je prihvatio i odnegovao više od 5.000 dece. Od tada do ovog jubileja, skromno obeleženih 85 godina trajanja, u knjizi plemenitosti i dobrote gotovo da nema miloševačke porodice koja se tu nije upisala. U monografiji “U susret životu”, objavljene su fotografije 120 hraniteljica ovog malenog sela. One su tradiciju brige o tuđoj, zaboravljenoj deci prenele na svoje porodice, na decu, na unuke.
Iz ove monografije prenosimo: “To je Miloševac, pomoravsko selo velikog srca kojem duguju sećanje i najveću zahvalnost deca, koja bi, kada bi se ponovo okupila, sačinila još jedno veliko selo – novi Miloševac”.
– Nije svako mogao da bude hranitelj – kažu nam u Centru Miloševac.
– Biti hranitelj, bila je velika čast. Kuća kojoj su poverena deca, po svemu je bila uzor u selu. Podrazumevalo se da su to bile domaćinske kuće, u kojima se znao red, ali koje su pre svega odisale ljubavlju prema deci koja nisu odvajana od rođene. I, kojima je, od svega na svetu, ljubav najpotrebnija kao sigurnost za dalji korak u budućnost.
Prepliću se uspomene, sudbine dece i sudbine njihovih novih porodica. Slušamo najlepše priče: mnogi štićenici, stigli davnih godina u Miloševac, kao bebe, ostali su ovde, hranitelji su ih školovali, ispraćali u vojsku, ženili i udavali. Ta tradicija, duga osam i po decenija, ukršta se i danas u Miloševcu. Putevi dece, prihvaćene kao rođene, i putevi njihovih hranitelja.
U arhivi Kolonije, potom Centra, bezbroj je fotografija, pisama, posveta. “Novosti” će u narednim izdanjima našeg lista izdvojiti i neke objaviti kao pojedinačne, sudbinske priče.
LJUBAV KAKVE NEMA
U 120 hraniteljskih porodica u Miloševcu je danas 184 dece iz svih krajeva Srbije – upućuje v. d. direktora Centra za porodični smeštaj i usvajanje Milica Lukić Momirović.
– I ove porodice, poput onih koje su misiju započele pre osam i po decenija, nastavljaju da ispisuju najlepšu lekciju humanosti i ljubavi, jedinstvenu u svetu.
BISER PLEMENITE MISIJE
PRVI dani Kolonije: iz sirotišta u Beogradu u Miloševac je 1931. upućeno najpre sedmoro mališana da se ovde oporave od tuge i bolesti. Uz svoju decu, dobri i plemeniti domaćini su ih prihvatili, ne sluteći da će ovde i ostati. Ali, govorili su: “Kad ima za jedan tanjir, biće i za dva”. Ubrzo je iz Beograda stigao poziv da Miloševac prihvati novi, dečji transport. Pa, opet novi… Pa opet… tako je počelo hraniteljstvo Miloševca, bisera plemenite misije, kakve, možda, ima na planeti, ali nigde nema da toliko dugo i neprekidno traje.
MILA moja, jedina majko. Pišem ti ovog jutra, kratko, dok čekam da mi na podoj donesu moga malenog sina. Sinoć sam ga rodila, zdravog i lepog kao san. Ti si prva s kojom želim da podelim radost, jer da nije bilo tebe, ne bi, možda, bilo ni mene. Ni, ove, moje sreće. I da znaš, zvaće se Branko. Po tebi, jedina moja. I da znaš da tek sad znam kolika je ljubav majke prema detetu. Ali, tek sad ne znam zašto su mene rodili i ostavili, a ti me, malenu i nepoznatu, povila svojim krilom. Negovala i podizala da postanem ovo što jesam. Napisala bih i njima, roditeljima, pismo… Kako, kad ih ne poznajem? U ovim trenucima samo tvoje lice, roditeljsko, prepoznajem.
Ovo pismo je adresirano na Miloševac, selo nadomak Velike Plane, mesto najlepše priče o ljubavi i humanosti prema mališanima lišenim roditeljske brige i topline, ostavljenim na staranje ovdašnjim, miloševačkim porodicama. Upućeno je Branki Filipović, hraniteljici koja je za više od pola veka u svoj dom primila i pridigla najmanje pedesetoro dece.
I nije ovo pismo jedino koje je stiglo u maleno pomoravsko selo dobrih i plemenitih domaćina pod čijom su hraniteljskom rukom deca tuđe nebrige i zaborava, postala “to što jesu”. Ljudi koji ne zaboravljaju, zahvalni na toplini koju pamte, a svesni da toplo krilo nije krilo njihove biološke majke.
– Nema dana kada u Miloševac ne stignu poruke, pisma, fotografije od naših štićenika, koji su nadrasli tugu i prebrodili vreme, i skućili se, kako u Srbiji, tako i širom sveta – kaže nam Milica Lukić Momirović, v. d. direktora Centra za porodični smeštaj i usvojenje Miloševac. – Stižu poruke, potresne, stižu pisma u kojima nas obaveštavaju da su postali roditelji, neki čak deke i bake. Mlađi nas detaljno obaveštavaju da su našli posao, da u svojim kućama čuvaju fotografije, poneki detalj koji su poneli iz Miloševca… Pre pet dana stiglo je pismo iz Kanade od naše štićenice Albanke, sa Kosova. To su priče prepune ljubavi i zahvalnosti, koje uzvraćaju svojim hraniteljicama.
Milica kaže da je sve to deo trajanja Miloševca, a za zaposlene u centru putokaz da istraju u davno započetoj priči zaštite dece čije se detinjstvo zasniva izvan biološke porodice i rodnog doma.
A priča je počela davne, 1931. godine. Tada je Miloševac, a današnji Centar za porodični smeštaj i usvojenje, bio prva dečja kolonija osnovana “radi obezbeđenja organizovane socijalno-zdravstvene zaštite dece bez roditeljskog staranja”. Među prvim štićenicima bila je upravo Branka Filipović, u Upisnoj knjizi ubeležena pod brojem 21.
Od tada do danas, Miloševac je prihvatio i odnegovao više od 5.000 dece. Od tada do ovog jubileja, skromno obeleženih 85 godina trajanja, u knjizi plemenitosti i dobrote gotovo da nema miloševačke porodice koja se tu nije upisala. U monografiji “U susret životu”, objavljene su fotografije 120 hraniteljica ovog malenog sela. One su tradiciju brige o tuđoj, zaboravljenoj deci prenele na svoje porodice, na decu, na unuke.
Iz ove monografije prenosimo: “To je Miloševac, pomoravsko selo velikog srca kojem duguju sećanje i najveću zahvalnost deca, koja bi, kada bi se ponovo okupila, sačinila još jedno veliko selo – novi Miloševac”.
– Nije svako mogao da bude hranitelj – kažu nam u Centru Miloševac.
– Biti hranitelj, bila je velika čast. Kuća kojoj su poverena deca, po svemu je bila uzor u selu. Podrazumevalo se da su to bile domaćinske kuće, u kojima se znao red, ali koje su pre svega odisale ljubavlju prema deci koja nisu odvajana od rođene. I, kojima je, od svega na svetu, ljubav najpotrebnija kao sigurnost za dalji korak u budućnost.
Prepliću se uspomene, sudbine dece i sudbine njihovih novih porodica. Slušamo najlepše priče: mnogi štićenici, stigli davnih godina u Miloševac, kao bebe, ostali su ovde, hranitelji su ih školovali, ispraćali u vojsku, ženili i udavali. Ta tradicija, duga osam i po decenija, ukršta se i danas u Miloševcu. Putevi dece, prihvaćene kao rođene, i putevi njihovih hranitelja.
U arhivi Kolonije, potom Centra, bezbroj je fotografija, pisama, posveta. “Novosti” će u narednim izdanjima našeg lista izdvojiti i neke objaviti kao pojedinačne, sudbinske priče.
LJUBAV KAKVE NEMA
U 120 hraniteljskih porodica u Miloševcu je danas 184 dece iz svih krajeva Srbije – upućuje v. d. direktora Centra za porodični smeštaj i usvajanje Milica Lukić Momirović.
– I ove porodice, poput onih koje su misiju započele pre osam i po decenija, nastavljaju da ispisuju najlepšu lekciju humanosti i ljubavi, jedinstvenu u svetu.
BISER PLEMENITE MISIJE
PRVI dani Kolonije: iz sirotišta u Beogradu u Miloševac je 1931. upućeno najpre sedmoro mališana da se ovde oporave od tuge i bolesti. Uz svoju decu, dobri i plemeniti domaćini su ih prihvatili, ne sluteći da će ovde i ostati. Ali, govorili su: “Kad ima za jedan tanjir, biće i za dva”. Ubrzo je iz Beograda stigao poziv da Miloševac prihvati novi, dečji transport. Pa, opet novi… Pa opet… tako je počelo hraniteljstvo Miloševca, bisera plemenite misije, kakve, možda, ima na planeti, ali nigde nema da toliko dugo i neprekidno traje.
Milena MARKOVIĆ