Podsetnik za roditelje đaka prvaka

27 novembra, 2015

 
Polazak u školu predstavlja veliki doživljaj za dete i njegove roditelje. To je ozbiljna prekretnica u životu deteta i zahteva punu pažnju ne samo učenika nego i njegovih roditelja. Roditelji treba da pokažu puno razumevanje za svoje dete jer za njega počinje novi, složeniji i odgovorniji period života.
 
Tokom prvih školskih dana treba sa detetom što više razgovarati o školi. Dete treba da očekuje i da doživi školu istovremeno kao radost i prijatnost, ali i kao ozbiljnu i privlačnu ustanovu u kojoj će započeti nov način života. Detetu treba ispričati da će u školi steći nove drugove sa kojima će se radovati, igrati, družiti, rešavati đačke probleme, odlaziti u pozorište i bioskop. Ali dete treba isto tako da zna da će u školi morati da sedi u klupi 45 minuta, da pažljivo sluša izlaganje učiteljice, da zapamti koje je domaće zadatke učiteljica dala i da te zadatke redovno radi kod kuće….
Drugim rečima, školu treba prikazati realno bez preteranog ulepšavanja, ali i bez zastrašivanja. Deci nikada ne treba pretiti školom, predstavljati je kao bauk koji krije teške zadatke, pa i batine, jer ovakva zastrašivanja ostavljaju u dečijoj svesti duboke tragove i stvaraju odbojnost prema školi i školskim obavezama. Može se dogoditi da dete počne da izbegava školu jer ne može da zadovolji ono što se od njega očekuje. Ono tada gubi samopouzdanje, postaje nesigurno i sve više strahuje od većih grešaka koje će izazvati ljutnju i nezadovoljstvo roditelja. Prema tome, roditelji ne bi trebalo da budu preambiciozni, već uvek treba da se pitaju da li je ono što od svog deteta očekuju u skladu sa njegovom prirodom, njegovim potrebama i sposobnostima. Ako dete donosi kući ocene koje su manje od ocena koje su roditelji očekivali, to može dovesti do različitih reakcija kod dece: nezadovoljstvo samim sobom, osećanje manje vrednosti, stid…
Jako je važno da roditelji prihvate realno uspehe i neuspehe deteta ne upoređujući ga sa drugom decom, da ne kažnjavaju dete zbog slabih rezultata, da budu blagi, ali dosledni i uporni svojim zahtevima u procesu sticanja navika, da podstiču ono što je autentično i svojstveno detetu bez obzira na lične stavove i očekivanja.
Jedan od glavnih zadataka roditelja tokom prvih dana školovanja, a i kasnije jeste da iz dečijih priča i ponašanja raspoznaju njegova osećanja: zebnju, strahovanje, nesigurnost, napetost, povređenost.
U takvom slučaju uvek pomaže istinsko razumevanje za ono što dete doživljava, a ne ubeđivanje koje počiva na iskustvu odraslih.
Roditelji često greše što u prvi plan stavljaju sam konfliktni doživljaj – tuču u odeljenju, slabu ocenu, nenapisan zadatak … a ne bave se onim što dete oseća, što ga muči u tom trenutku.
 
Mnogi roditelji pružaju neposrednu pomoć deci na taj način što sede sa njima i pomažu im da rade domaće zadatke. U stvari tako samo pomažu svom detetu da postane nesamostalno. Naime, roditelji treba da pomažu svom detetu, ali samo posrednim putem, da mu pokažu put i način kako treba da uči, a ne sa njim i za njega da uče. Neka dete samo uradi zadatak, makar ne tako dobro kako roditelji i učiteljica očekuju.
Roditelji će detetu mnogo pomoći, ako zajedno sa njim, vodeći računa o njegovim potrebama, željama i mogućnostima naprave dnevni raspored za igru, učenje i druge aktivnsti.
Iako je već pošlo u školu, dete treba još uvek puno da se igra, da provodi dosta vremena na svežem vazduhu i ne treba ga opterećivati raznim obavezama.
Porodica mora da predstavlja za dete izvor sigurnosti, emocionalne topline, razumevanja i ohrabrenja. Skladni odnosi u porodici koji počivaju na uzajamnom razumevanju, dogovaranju, ispunjavanju obaveza su veoma važan faktor detetove uspešne koncentracije i volje za radom. Deca iz porodica u kojima vladaju nezadovoljstvo, česte svađe, u kojima roditelji nedosledno postupaju ili da jedan roditelj detetu nešto uskraćuje, a drugi to dozvoljava, postaju nervozna, razdražljiva, rasejana, nestrpljiva, zaboravna i teško se koncentrišu na času.
Može se dogoditi da dete prilikom polaska u školu doživljava mnoga neprijatna osećanja, zbog prepreka na koje nailazi i nije u stanju da ih prevaziđe. Neko se dete teže prilagođava drugovima i učiteljici zato što su ga roditelji suviše vezali za sebe, pa je polazak u školu izazvao strah od odvajanja od roditelja i strah od gubitka njihove zaštite koja mu je pružala sigurnost.
Ako vam se učini da dete izbegava da ide u školu, ako ga boli stomak ili glava, ako povraća pred polazak u školu, onda treba da se znaju dve stvari: prvo, da dete stvarno oseća bol i da mu je stvarno muka, a drugo da su to znaci nekog jako neprijatnog osećanja kod deteta: uplašenosti, usamljenosti, odbačenosti. U takvim situacijama treba da otkrijemo prepreku na koju je dete naišlo u novoj sredini, i da je zajedno sa učiteljicom, psihologom, pedagogom i svojim detetom otklonimo i tako pomognemo detetu da prevaziđe krizu polaska u školu. U takvim situacijama treba biti veoma taktičan i obazriv, razgovarati sa detetom i ohrabriti ga. Dete treba da oseća prisutnost roditelja, njihovu brigu i zainteresovanost, ali mora isto tako da zna da svoje školske zadatke mora da radi sam ili uz malu pomoć roditelja. Grdnje, batine i prebacivanja roditelja mogu da stvore dugotrajan otpor prema školi.
Od početka do kraja školovanja roditelji treba da pokazuju sistematsko i kontinuirano interesovanje za školu. Na roditeljske sastanke trebalo bi da dolaze oba roditelja. Roditelj treba da pokazuje interesovanje za sve ono što se u školi dogodilo. Dete treba pitati: «Šta je bilo na času? Kako si proveo odmor? Šta si interesantno pričao sa drugovima iz razreda? Šta je zanimljivo učiteljica danas pričala?» Ovakva pitanja podižu važnost škole u očima deteta. Ono samo se oseća vrednijim, jer pohađa ustanovu za koju se i odrasli interesuju. Postepeno će dete i samo početi da priča o svojim doživljajima u školi i ukoliko je roditelj uspeo da uspostavi odnos poverenja, dete će mu bez straha saopštiti lošu ocenu i poveriće mu se kada doživi nešto neprijatno u školi.
 
Pored ovih psiholoških uslova koje treba obezbediti da bi se dete u školi dobro osećalo i napredovalo, postoje i fizički uslovi neophodni za uspešno učenje. Radno mesto učenika u stanu je vrlo važno. Najbolje je ako učenik ima sobu, ali je dovoljan i radni kutak. Njega čine radni sto, stolica, lampa, orman ili polica za knjige.
Svetlost dešnjaku treba da pada sa leve strane i obrnuto. Na stolu za vreme učenja ne treba da stoji ništa osim pribora. Dete treba da sedi za stolom jer bolje pamti nego kada je na krevetu u poluležećem položaju. Radna soba treba da je umereno topla, provetrena i svetla.
Važno je da dete u školi i za vreme učenja ne bude umorno i gladno. Potrebno je na vreme uspostaviti pravilan režim ishrane, odlaska na spavanje i formirati higijenske i radne navike.
 
Odnos između roditelja i učiteljice počiva na poštovanju učiteljice i na očuvanju njenog autoriteta. Za dete je vrlo važno da oseti da se njegovi roditelji i učiteljica međusobno poštuju i razumeju.
 
Uvereni smo da je većina roditelja veoma motivisana da svom detetu olakša prolazak kroz ovaj prelomni trenutak u životu i da ćemo sarađujući lako otkloniti moguće probleme.
 
Psiholog:   Jasna Škulić
Pedagog:          Radmila Kišić-Novaković

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *


Budite u toku

Unesite vašu imejl adresu

Pratite nas

Pratite nas na društvenim mrežama