Зашто ми нико није рекао да је овако тешко

јун 25, 2017

Ја сједим и радим нешто на рачунару, а он спава. Радна је седмица, поподне, а тихо је. Не могу да вјерујем да је друго дијете у школи, он спава, а ја коначно имам мало мира.


Да ми је неко рекао прије шест седмица да ћу бити овђе данас у тишини свог дома, без ичије помоћи, срећна и задовољна, не бих вјеровала. Прије шест седмица дошла сам из болнице са бебом и мој свијет је постао таман.

Нисте то очекивали, зар не?

Барем не оно што сам ја очекивала.

Имам дивну мајку, најбоље пријатеље и породицу која ме подржава. Добила сам хрпу поклона на бабинама, честитке и много позитивних коментара и подршке. А онда сам себе ухватила како идем из болнице са новорођенчетом, питајући се зашто ме нико није спремио на ове црне тренутке.

Било је исцрпљујуће, јер сам морала правити распоред спавања. Ноћи су биле дуге и тешке, а дани активни и напорни. Исцрпила сам се и дословно полудила, јер ми нико није био ту да помогне. Најгори тренутак је био тај кад коначно заспим, а онда чујем плач бебе која ме треба. Истрчала бих из своје собе, настојећи да схватим како да јој помогнем.

Некада је беба гладна.

Некада је треба пресвући.

Некада једноставно плаче, а ви не можете ништа урадити па се запитате шта није у реду са вама, ако не можете помоћи властитом ђетету.

Почела сам питати за све. Од баналних ствари до великих, важних. Некада је то била ситница попут оне шта да направим за доручак. Питала бих мужа, јер није било шансе да разумно закључим шта треба. У првих неколико седмица кући, упала сам у велики, дубоки очај.

Плакала сам сво вријеме и осјећала се тако усамљена. Нико ми није рекао ништа о овој дубокој црној рупи, у којој сам се ненадано нашла. Схватила сам да сам изневјерила као мајка, а управо због тога што нико никада није причао о томе, помислила сам да се само мени дешава. Упорно ме прогањало то да сам лоша мајка.

Стално су ме питали како ми је. Нисам била сигурна је ли питају о томе волим ли свог сина или волим ли мајчинство, јер то су потпуно двије различите ствари. Било ме срам признати да сам се осјећала као да се утапам.

Све што сам хтјела је неко ко ће ме питати колико пута дневно плачем. Некога ко ће разумијети колико сам тужна, колико збуњена, колико усамљена. Зато што да ме неко питао, знала бих да нисам сама.

Зато ако сте новопечени родитељи попут мене, желим да знате да неће увијек бити сјајно. Ноћи ће некада бити дуге и тамне, ваше дијете неће спавати више од сат или два, а у тим тренуцима ће вам се вратити вјера у Бога, јер ћете молити да престане плакати.

Желим да знате да је нормално да погледате своје дијете и запитате се хоће ли се икада насмијати. Хоће ли вас икада вољети? У почетку неће бити нимало позитивних повратних реакција, а то је ужасно.

Желим да знате да је ок да се љутите на мужа, јер ће након десет сати доћи и са обје руке прчкати по врућем ручку. Желим да знате да је ок да се радујете што имате коначно двадесет минута за себе, јер је беба заспала. Ок је да се осјетите како уплашено, изоловано, уморно. Једноставно реците гласно: “Лоше ми је, али је ли и теби”. Вјерујте да је многима тако.

Ок је ако се запитате је ли погрешно што сте изашли у град и оставили бебу кући са мужем, али је ок и да се запитате да одете и никад се не вратите.

Нисте саме. Ви сте најбоље мајке за вашу ђецу. Радите најбоље што можете. Бићете у реду.

Биће лакше, али треба времена и стрпљења.

Извор: Лоламагазин

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *


Један коментар на "Зашто ми нико није рекао да је овако тешко"

  1. srculence каже:

    Potpuno isti osecaj,niko me na to nije upozorio,plačem dok ovo čitam.Sama bez baka servisa.Mnogo je teško…

Будите у току

Унесите вашу имејл адресу

Пратите нас

Пратите нас на друштвеним мрежама