Један дечак јуче није био у паркићу. Није ни претходних дана. Никада више неће доћи. Остао је празан дрвени коњић, једно празно место међу вртићким другарима, разбацане играчке које никоме нису потребне. Остале су и године до којих никада неће стићи, снови које неће досањати, књиге које неће листати, лопте које неће шутирати, несташлуци које неће правити, љубави које га неће дочекати. Остао је и крик његових најближих, а свима нама који смо га тек сада упознали, грчи се желудац, срце, цело тело, преплављује мучнина, бес, очај, што смо део света у којем смо дозволили да му се ово догоди. Њему и његовој мами.
Ипак, неком другом дечаку, девојчици, њиховој мами, неће помоћи што смо све то осећали, јер решење је у једном дугачком и запетљаном ланцу најближег окружења, психијатара, социјалних установа, полиције, судства, и то тако да је свака карика једнако јака и подржава претходну и наредну. Али, како све то што смо ми осетили може имати неку сврху? Може. Тако што се сви који смо родитељи морамо обавезати да ћемо предузети неке кораке у васпитавању своје деце, обавезати се истом оном снагом којом смо осећали грч, мучнину, бес и очај. Родитељска моћ је бесконачна и све, дословно све што радимо као родитељи, имаће последице у неким годинама које долазе, кроз то каква су нам деца и какве изборе праве. Шта је то што можемо учинити?
Родитељи дечака… учите их од малих ногу да буду пристојни, да буду фер, и да не нарушавају право других на мишљење, избор понашање. Учите их да никада не улазе у физички обрачун са девојчицама, млађом децом, свима који су слабији и незастићени. Учите их да су девојчице само физички немоћније а једнако вредне и да се тако према њима морају односити. Да се сваки конфликт са девојчицама мора задржати на нефизичком. Како буду одрастали у младиће, побрините се да разумеју да не постоји тако нешто као што је “она ме је изазвала”, “она ме је навела да то урадим”, “она ме је избацила из такта”. Побрините се да разумеју да оно чега свакога дана има у обиљу јесу избори, да су за њих искључиво сами одговорни и да их нико и ничим не може навести на насиље, уколико га у себи немају. Учите их и да, уколико им неко није по мери, имају сву слободу да промене своје окружење – прекид пријатељства, раскид са девојком, развод од супруге (али НИКАД од деце).
Такође, родитељи дечака, грувајте самопоуздање својој деци. Оно здраво, истинско самопоуздање, сазнање да вреде, тежњу да уче, раде и такмиче се својим квалитетима, свест да увек могу наци решење и да за то јесу способни. Самопоуздање, јер, супротно површном закључку који би се могао извести, насиље не спроводе они који су сигурни у себе и своје способности. Креирајте том дечаку породичне улоге у којима је користан, успешан и уважаван. Не смејте се сексистичким шалама и увредљивим коментарима, и то ће постати неприхватљиво и вашем детету.
Родитељи девојчица… учите их да имају нулту толеранцију на насиље, да гласно говоре када им је нечије понашање неприхватљиво, и охрабрујте их да промене такво друштво и бирају оно у којем се осећају добро и безбедно, од вртића па надаље (јер и ту има наговештаја будућих потенцијалних грубијана). Затим, побрините се да разуме и захтева једнако уважавање девојчица и дечака, попалите црвене лампице и на најмању назнаку да ће је неко убедити у супротно, ако треба елиминишите из њеног окружења оне који јој сугеришу да је добро да заћути кад треба, повуче се на време, стрпи се док прође, издржи зарад неке друге добити. Учите их да не морају заслуживати и доказивати своју вредност. Побрините се да уче, развијају своје способности, читају, путују, и образују се, како би једног дане своје изборе правиле искључиво на бази своје воље а не немоћи пред условљавањем егзистенцијом. А како буду расле, учите их да заштита од насиља почиње много пре него сто уђу са неким у однос, учите их како да процењују будуће партнере, да обрате пажњу имају ли пријатеље, како се понашају према јачима, слабијима, најближима… Научите их да морају да се интересују чиме се баве њима блиски људи, одакле им сав тај новац, одакле им утицај. Помозите их да разумеју да сав тај облак магије непознатог може управо постати извор проблема за њу саму. Научите их да се насиље не дели на оно кад је мало и пуно насилан, већ да га препозна у ситним назнакама, попут вређања, омаловажавања, викања, условљавања, грубо повучене руке. Учите их да разликују љубав и подршку од контролисања и манипулисања. Учите их и да љубомора није доказ љубави.
И на крају и почетку, свим родитељима… Саградите својој деци темеље од љубави, покажите својим примером како се та љубав показује и колико се у њу улаже. Научите их да је бесконачна вредност и њихових и туђих живота. Не туците своју децу када вам се њихово понашање не допада. Уместо тога, ускратите им пажњу, и управо то треба да буде модел који ће пренети на друге односе. Покажите им, кроз своје реакције, да их повремени “неуспеси” не одређују као особу, имајте разумевања за лошу оцену, критичне периоде у одрастању, погрешан потез. Говорите им да треба да потраже помоћ када дође изазов који им се чини већим од њих самих и у тренутку осете да неће моћи да га савладају. Учите их емоционалној интелигенцији – да препознају своје емоције, знају чему служе и како са њима да изађу на крај. Нека знају да увек постоји друго решење, други пут, друга прилика. И да је важно да на том путу не повреде себе ни људе око себе.
Пише: Хелена К.