Jesper Jul je svetski poznat porodični terapeut, autor brojnih knjiga za roditelje i predavača koji svoje centre za podršku ima u 15 zemalja sveta. Prethodnih dvadeset godina posvetio je formulisanju novog pristupa vaspitanju, koji će napraviti iskorak u odnosu na tradicionalno vaspitanje, vrlo često zasnovano na urušavanju integriteta deteta. To ne znači da Jesper Jul podržava permisivno vaspitanje već naprotiv, pronalazi modele vaspitanja koji ne potkopavaju dečje samopouzdanje, a ujedno jasno postavljaju granice ponašanja.
Takvi modeli opisani su i u njegovoj novoj knjizi „Vaše kompetentno dete”. Na osnovu svog revolucionarnog pristupa da su reakcije naše dece uvek kompetentne, smislene i izražajne i da je vaspitavanje u tradicionalnom smislu neprimereno današnjim uslovima, Jesper Jul u knjizi Vaše kompetentno dete osmislio je nov sistem vrednosti za savremene porodice. Osnova ovog sistema ne zasniva se na autoritarnoj primeni sile niti na tiraniji demokratske jednakosti, već na jednakim vrednostima i reciprocitetu između dece i odraslih. Poruka je jednostavna: deca su jedinstvena i trebalo bi se odnositi prema njima sa istim poštovanjem i taktom kao i prema odraslima koje volimo.
Knjiga obiluje svakodnevnim situacijama u kojima će se mnogobrojni roditelji prepoznati. Baš onim koje vas izbace iz koloseka i dovedu do tačke kada niste sigurni kako treba da reagujete. Zašto se moje dete tako ponaša? Zašto nije u redu da ga blago fizički kaznim, pa i mene su tako? Zašto ne smem da mu kažem da je nevaljao? Pa kako će znati da radi loše stvari ako mu to ne kažem?
Odgovori na ova pitanja do te mere su jednostavni i pragnatični da ćete se zapitati – kako je moguće da se toga i sami niste setili?
Jedan primerak knjige poklanjamo onom ko da najuverljiviji odgovori na sledeće pitanje:
„Da li je govoriti deci da su loša – povreda njihovog integriteta? Ako jeste – zašto jeste, a ako nije – zašto nije?”
Dakle, kao što vidite, ne očekujemo egzaktan, već uverljiv i argumentima potkrepljen odgovor. Onom ko takav odgovor da, bio on pozitivan ili negativan, ova knjiga biće pravi saradnik u podizanju deteta.
Odgovore pišite u komentarima na tekst (ne na FB) do sutra, 19.02, u 21 čas, kada ćemo odabrati pobednika.
Srećno!
U svakom slucaju mislim da deci ne treba govoriti da su loša,jer smatram da to može negativno da utiče na njihovu psihu i shvatanje dobrog i lošeg.Ok je reci da je neki njihov postupak loš,npr.ako su udarili drugo dete,opsovali i namerno nesto polomili…Znaci,postupak ,ponasanje je loše,a dete ne može biti loše.
Ne smatram da je povreda integriteta kad djetetu kazemo da je nesto lose u njegovom ponasanju. Djetetu je potrebna kritika jednako kao i pohvala. Moramo mu saopstiti te zakljucke i potkrijepiti cinjenicama, naravno. Obavezno objasniti kako se to prevazilazi i navesti pozitivne primjere.
Jeste povreda integriteta! Zato sto se tim izrazom karakterise dete, napada se njegova cela licnost, mozda njegov neki postupak nije bio ispravan, mozda dete treba drugacije da postupi i da se postavi u odredjenoj situaciji ali roditelj ne sme da mu kaze da je los nego treba da mu pomogne da nauci da postupa drugacije i da nadje razlog zasto je dete postupilo tako kako je postupilo. Mala deca su nemirna i nervozna kad im se spava ili su gladni ili ih je nesto uznemirilo, mozda samo trazi paznju. Treba mu pomoci da nauci da ispolji emocije na pravi nacin, a govoreci im da su losi samo ih roditelj udaljava od sebe i unistava im samopouzdanje sto moze dovesti samo do vecih ispada ili do nesigurnog deteta. Verujem da dete uz ljubav, podrsku i razumevanje moze da se razvija ispravno i sazreva kao licnost, bas zato treba biti pazljiv u pristupu i nacinu komunikacije. Zato ce meni ova knjiga kao majci jednogodisnjaka biti od pomoci da naucim kako da pomognem svom bebcu da izraste u decaka sigurnog u sebe ali i u mene 🙂
Svaka kritika deci treba da bude upućena pažljivo. Deca su tabula rasa, stoga govorenje deci da su loša smatram da utiče negativno na njihov integritet. Pozitivno potkrepljivanje izgrađuje ličnost i deciju dušu.
Kada roditelji na bilo koji način povrijede dječji integritet, a jedan od načina je, svakako, da im se govori da su loši, djeca ne dolaze do zaključka da su njihovi roditelji, možda, pogriješili ili da su ih neopravdano optužili. Naprotiv, oni zaključuju da su učinili nešto nedopušteno, sramno, loše, te na taj način gube osjećaj samopouzdanja i samosvijesti, gomilaju u sebi osjećaj krivice. Mogu se čak povući u sebe i/ili razviti neke druge poremećaje u ponašanju. Sve navedeno ima dalekosežne posljedice ne samo na kvalitet djetetovog života već i na kvalitet odnosa između roditelja i djeteta, čak i na kvalitet odnosa sa vršnjacima, a sve se indirektno reflektuje na odnose njih kao budućih roditelja i njihovih potomaka, jer učeći od svojih roditelja prihvataju takav roditeljski koncept i isti primjenjuju u vaspitavanju vlastite djece.
Odgovor je: Jeste plvreda decjeg integriteta jer se pridev …los..odnosi na dete..a ne na detetov trenutni postupak….Ako kazemo:Lose je to sto si usvrljao zid…kritikujemo svrljanje po zidu..a ako kazemo..Los si jer si usvrljao zid…vredjamo dete…
Nije dete loše samo po sebi. Greši, jer još uči. Ili roditelji negde greše. Jeste povreda – osećanja, samopouzdanja, poverenja. Da, i integriteta, u neku ruku, samim tim.
Govoriti detetu da le loše jeste povreda njegovog integriteta. Dete koje je izloženo takvim komentarima prerasta u nesigurnu osobu punu nedoumica, uverenja da stalno greši. Kada god bude trebalo da odluči o nečemu,sumnjaće u sebe, svoj instinkt,svoje osećaje,svoje znanje. A ni jedan roditelj ne želi da jednoga dana baš njegovo dete bude baš ta osoba. Svako želi najbolje za svoju decu, pre svega da budu odlučni,sigurni u sebe… Zato roditelji,i ne samo oni već svi koji iole učestvuju u stvaranju detetove ličnosti, izbace reč „loš“ iz svojih rečnika.
Meni je mama cesto tokom odrastanja govorila :“Aaa, losa si!“. Nemojte to raditi svojoj deci…. Kada god pozelite to da kazete detetu, idite pred ogledalo i recite sebi… Kakav je osecaj?
Nije dete lose vec je mozda lose ono sto je uradilo. Ne bi trebalo poistovecivati dete sa njegovim postupcima. Dete ne odredjuje ni losa ocena, ni razbijena casa. Ako mu „zalepimo etiketu“, rasce ubedjeno da je lose i da se takvo ponasanje od njega i ocekuje. A ako bude raslo verujuci da je dobra osoba, da vredi, onda moze posmatrati sa strane ono sto je uradilo, shvatiti posledice i prihvatiti sugestiju.
Smatram da nije dobro govoriti detetu da je lose i da takav nacin predstavlja podrivanje njegovog integriteta. Dete uci istrazujuci, njemu je sve igra, pa i kad se ponasa lose ono se ili igra ili uci ili istrazuje. Potrebno je da roditelj usmeri njegovo ponasanje. Da mu ukaze na lose ponasanje a ne da je dete lose. Govoreci mu da je lose stalno, kroz jedan vremenski period ono ce stvoriti sliku o sebi da je lose. Majka sam dvoipogodisnjaka i stalno stvara situaciju da bude „los“ a u stvari on na taj nacin od malih nogu uci pravila ponašanja. Govoreci mu da je los, dete biva nesigurno u sebe, jer ne moze da ispuni ocekivanja.
Reci detetu da je loše jeste rusenje integriteta i samopouzdanja. Živimo brzo, sa prevelikim ocekivanjima čak i za decu. Zbog toga, konkretno ja, gubim nerve u situacijama koje nisu vredne nerviranja i svom detetu kažem ono što ne mislim i što ga povređuje. To moram da menjam i želim da uspeo u tome.
Apsolutna povreda integriteta.Razloga je mnogo, na celu sa ovim: dete bezuslovno veruje onome sto mu o njemu samome govorimo! Govoreci mu da je lose, ono nastavlja to da „vrti“ u svojoj glavici, i jos gore, cuje to kao cinjenicu koju ne moze promeniti te nece ni pokusavati. Blokada detetovog licnog rasta.
Naravno, deci se ne govore da su loša, ali im se skreće pažnja na ono što u ponašanju njihovom nije dobro. Reći im da su loša znači da je ono kao ličnost, persona loše i time se direktno podriva samopouzdanje i pomaže izgradnji loše, negativne slike o sebi. U drugom slučaju, dete zna da je dobro, izvrađuje pozitivnu sliku ( Ja sam dobar) i jača samopouzdanje. Saznaje da je ponašanje neadekvatno i neprihvatljivo i uz doslednost roditelja, menja ga! Svako dete je dobro dete koje ima svoju personu i individualnost!
Moja logika je da je los karakterna osobina pa je time i deci uvredljivo. A bezobrazan trenutno stanje 🙂
Govoriti deci da su loša površno je i nepotrebno, da ne kažem besmisleno. To je kao da ste osobu koja je napravila neku grešku okarakterisali na osnovu te greske da je loša, iako je uradila mnoge dobre i korisne stvari. Deci je potreban izbor i obrazloženje da svaki izbor ima svoje posledice, kako dobre tako i loše. Takođe ako deca stvarno poveruju u to i počnu da misle za sebe da su loša, očaj i tuga obeshrabriće ih da čine druge dobre stvari jer su već “etiketirani”, mišljenje ljudi do čijeg mišljenja im je najviše stalo determinisano je, što opet dovodi do postupaka željnih pažnje, pa makar i na negativan način. I na kraju, reći im da “nisu dobri” ili da su loši prepuno je nepoštovanja njih samih kao i njihovog emotivnog bića, i ponižavajuće.
Jeste, jer deca uglavnom apsolutno veruju svojim roditeljima, naročito u mlađem uzrastu, pre puberteta. Nemaju definisan stav o sebi, niti svest, osim odraza u roditeljskim očima ili rečima.
Govoriti deci da su loša, samo tako, bez obrazloženja jeste povreda njihovog integriteta. Ako kažemo da su loša, moramo reći razlog zašto i način na koji će ispraviti svoje ponašanje. Kako treba deci objasniti zašto su loša i kako da ne budu loša, tako isto ne možemo im samo govoriti da su dobra. Sve treba da ima svoje zašto i kako, kod dece posebno.
Govoriti detetu da je loše jeste povreda njihovog integriteta. Dete prihvata mišljenje odrasle osobe kao autoritativno, s obzirom da nema još uvek razvijenu svest o sebi. Na taj način mi zapravo “žigošemo” jednu ne iskvarenu dušu i primoravamo da na sebe nosi teret našeg pogrešnog suda. Dete će se svakako s tim boriti čitavog života, pokušavajući da shvati zašto je loše i ne uviđajući da je samo njegov postupak u tom trenutku bio socijalno ne prihvatljiv.
Kratko i jasno zato sto je lose ponasanje a ne dete. Ponasanje se ispravlja a dete koje veruje da je lose teze. Svom detetu kazem da je ponasanje ruzno i ponudim mu zamenu ali mu i dodam da je ono i dalje dobro i pametno. Dobro i nije bas kratko ?
Jeste! Tako im lomimo krila.
Mislim kada kazemo detetu da je lose dete, povredjen njegov integritet. Bas iz tog razloga ja svom detetu, kada nesto lose uradi, kazem: „Ti si dobra, ali se ne ponasas dobro ili, ti nisi losa, ali to sto si uradila je lose“.
Deca su mala i normalno da ce uraditi lose stvari i biti nevaljali, iz cistog razloga sto oni sve moraju da isprobaju i nauce. To ne znaci da su deca losa i ne treba im to pricati.
Da, apsolutno je loše govoriti deci da su loša. Svojoj, tuđoj ukoliko radimo sa njima. To je odraz naše nemoći a sigurno i pogrešnih uverenja baš uz koje smo mi rasli(npr.smej se- sutra ćeš plakati- ni sama ne znam koliko mi je vremena trebalo da shvatim da imam pravo da se slobodno smejem bez ikakve bojazni da ću zbog toga trpeti posledice)…ljubav, pažnja i jasno postavljene granice, bez galame, vređanja i omalovažavanja mislim da su dovoljni da svako dete raste i razvija se na najbolji mogući način.
Da, jeste. Na taj način dete može da stekne lošu sliku o sebi, ali i o nama. Može smatrati da nije dovoljno „dobro“ da uradi nešto, može početi da sumnja u sebe i svoje sposobnosti, može početi da smatra da šta god uradi da nama roditeljima to neće biti dovoljno, da imamo prevelika očekivanja.
I na kraju svega moram da dodam: NE, DECA NISU LOŠA, RODITELJI SU TI KOJI MOGU DA BUDU LOŠI I IMAJU PREVELIKA OČEKIVANJA.
Govoriti deci da su loša je loše, a naročito ako to radimo stalno.Takav odnos smanjuje samopoštovanje kod dece i dovodi do nesigurnosti. Iz takve poruke deca ne vide ništa drugo nego da su loša, kao ni jedan drugi prohvatljiv model.Čini se da upravo ovakav odnos nikako ne motiviše decu da samoinicojativno budu bolja, već je u pitanju prisila. Znači govoriti bilo kom da je loš, i to stalno, svakako neće dovesti do toga da taj bude bolji. Tako je i kod dece, kod kojih je još lakše modelovati ponašanja na razne načine, a ne gubljenjem samopoštovanja i građenjem slike o sebi kao“ lošem“.
Moj odgovor je da, ako deci kažemo da su loša povređujemo time njihov integritet. Deca sama po sebi nisu ni dobra ni loša. Njihovo ponašanje pak jeste društveno prihvatljivo ili neprihvatljivo. Stoga kritikovati treba ponašanje a ne osobu. Ako detetu kažemo da je ono loše, šaljemo mu poruku da ono nije prihvaćeno i samo počinje da ima loše mišljenje o sebi. Dete je razapeto između potrebe da bude prihvaćeno u svojoj porodici i društvu sa jedne strane, i svojih potreba i želja koje ne ume da izrazi na društveno prihvatljiv način sa druge strane.
Govoriti deci da su loša je emocionalno nasilje nad njima i time povređujemo njihov integritet. Reći detetu da je loše urezujemo trajno verovanje da je ono zaista loše (u svemu što radi,u onome što je ono kao biće), pa će imati problem sa samopouzdanjem,jer ako mu to roditelj kaže mora da je tako,zar ne? To kasnije nosi problem sa verom u sebe u svakom aspektu života. Umesto toga uvek možemo reći „dobar si,ali hajde da budemo još bolji tako što ćemo to ovako i ovako“…to je prihvatljivo kako deci tako i odraslima (tako treba npr zaposlenima davati „feedback“ o njihovom radu),promeniće šta je potrebno a da im pritom nije narušen integritet i osećaju se dobro.
Veoma je važno da dete stekne realnu sliku o sebi, jer je upravo ta svest detetovo pravo „ja“. Decu ne valja zavaravati i odobravati loša dela i postupke. Svakako da ih ne bi trebalo osudjivati zbog istih, ali uz razgovor, sugerisati da je moglo drugačije postupiti ili reći – jeste prava stvar.
Zašto niste postavili moj komentar?
Verujem da govoreci deci da su losa povredjujemo njihov integritet i smanjujemo samopouzdanje. Ubedjujemo ih da su losi i time stvaramo lose misljenje o njima samima.
Kada komentarisemo integritet osobe u fokus stavljamo njegovo ponasanje a posebno ono sto dovodi do takvog ponasanja. Integritet se ne stice rodjenjem nego podrazumeva rad na licnom planu, rad na samokontroli emocija i ponasanja da neki negativni impulsi koji podvode “lose” odnosno drustveno neprihvatljivo ponasanje ne nadvladaju nad razumom. Povreda detetovog integriteta je sve ono sto radimo i govorimo detetu nepostujuci njegovu licnost a pre svega jedinstvenost i razlicitost. Detetu je potrebno usmeravanje a ne negativni izrazaj njegovog ponasanja. Pozitivno roditeljstvo je primer kako ne povrediti detetov integritet a opet ga usmeriti u dobrom pravcu kako bi se razvilo sposobnost da ima dostojanstvo a ujedno i postujuci dostojanstvo drugog. Govoreci detetu da je nevaljao povredjujemo njegov integritet na putu razvoja, pokusaja samodiscipline i samokontrole. Jer, integritet osim moralnih vrednosti (sta je prihvatljivo a sta nije u jednoj porodici, drustvu) podrazumeva licnu komponentu, a najpre postovanje razlicitosti. Umesto da detetu kazemo da je nevaljao mozemo mu reci sta ocekujemo da radi, da stavimo alcenat da dobro. Ne da ga oznacimo kao nevaljalo dete zbog jedne situacije.
Nikako! Svi znamo da deca veoma često bezrezervno veruju u ono što čuju od svojih roditelja i kada ih etiketiramo kao „loše“, koju god reč upotrebili a da ima negativnu konotaciju to neće dobro uticati na razboj njihovog samopouzdanja.
To je etiketa njegovog identiteta i što više puta to ponovimo, dete pa i mi sami ćemo sve više početi da verujemo u to.
Veoma je važno da dete stekne realnu sliku o sebi, te je bespotrebno podržavati neke loše navike. Ukoliko podrzavamo dete čak i kada nepravilno postupa, loše i po druge i po sebe, ono stvara idealnu sliku o sebi i nastoji da u svakoj sledećoj situaciji primeni isto. Jednom učvršćena slika o sebi se jako teško menja. Svakako da ne bi trebalo osudjivati decije postupke, nego im pomoći da uz razgovor dođu do alternativnih modela ponašanja koji su prihvatljivi, a kojima će postići željeno. Ukazati na dobro i lepo, i pre svega, biti model istog i u tome biti dosledan – jer deca najviše uče kopiranjem!
Jeste povreda njihovog integriteta. Iz iskustva znam da onda kada sam sinu rekla da je lose dete, mislim da tri dana se skrivao i mislio da je on los za sve i da ga ne volim. U vrticu su me isto zvali tada da vide sta se desava, jer dete nije htelo ni sa kim da se igra, samo je cutao. Dugo sam plakala i jos duze ispravljala gresku, zato sada kazem ‘Ti jesi dobar ali to sto si uradio na je u rdu zbog….’.
Ne znam da li gresim ali sada imam mnogo bolju komunikaciju sa njim.
Nije dobro govoriti deci da su loša jer se treba fokusirati na postupke, a ne na ličnost. Dete, sa druge strane, nema izgradjenu svest o dobrom i lošem, za njega odredjeno ponašanje predstavlja izraz nečeg drugog, npr. potrebe za privlačenjem pažnje ili za izlaskom iz situacije koja mu je iz nekog razloga neprijatna.
Kada bi ste odraslom čoveku rekli da je loš to bi bila uvreda na osnovu koje bi neko mogao da vas tuži. Zašto onda raspravljati da li to isto vredja dečiji integritet. Naravno da vredja. I dete je čovek.
Mozemo reći da je neko ponašanje loše ali ne i da je celo dete loše. Naravno i kada keitikujemo ponasanje treba obrazloziti ako zelimo da delujemo vaspitno. U suprotnom efekata nema, ili su suprotni od onih koje očekujemo.
Govoriti deci da su loša ili da nisu dobra jeste povreda detetovog integriteta.Kritikovanje je uglavnom neprijatno, kako za nas odrasle, tako i za dete čije ponašanje kritikujemo. U redu je uputiti konstruktivnu kritiku na ponašanje deteta, koje može da promeni, ne na njegovu ličnost i osobine ličnosti koje ne može da promeni. U komunikaciji sa decom treba biti konkretan, jasan i razumljiv, reći mu koje je to ponašanje koje nama smeta, u konkretnoj situaciji. Bitno je da ne potkrepljujemo, ali ni da ignorišemo ponašanje koje ne želimo da naše dete ispoljava. Ignorisanje nije pravilan oblik izražavanja našeg nezadovoljstva i neslaganja sa detetovim ponašanjem, jer dete može pogrešno da ga razume, kao znak da nam nije bitno ili da nije vredno naše pažnje. Ukoliko nam neko ponašanje smeta, moramo to detetu jasno reći kako bi znalo šta da promeni. Kada pravovremeno reagujemo izbegavamo da se naše nezadovoljstvo ponašanjem deteta gomila i da jednog dana u nekoj manje bitnoj situaciji, eksplodiramo, a dete ne bi razumelo takvu reakciju. Detetu moramo reći šta je dobro, a šta ne, šta očekujemo i tražimo od njega. Kritika ima smisla samo ako detetu jasno kažemo šta je uradilo pogrešno i pokažemo mu kako to treba da uradi, time izvršavamo korekciju i zamenu ponašanja. U suprotnom dete doživljava roditelje kao nepravedne i može da misli da ga roditelj ne voli.
Naravno da ono sto je lose deci treba tako i reci,da je to lose,ali pre svega dati primer kao roditelj,vlastitim modelom ponasanja.Ljubav u vaspitavanju svako dete jasno prepoznaje kao i iskrenost reci i postupaka.Poverenje i ljubav se grade…pozdrav!
Podsticanje, dosta ljubavi,igre, strpljenja, istrajnosti,postavljanje granica, doslednosti oba roditelja u jedinstvenom stavu izgradiće svako dete u emocionalno,socijalno i kognitivno zdravu ličnost.Srecan roditelj,srećno dete.?
Jeste povreda integriteta. Kada detetu govorimo da je loše, stvaramo mu to uverenje i dok tako raste sa tom mišlju radiće sve u tom pravcu da potvrdi ta naša “očekivanja”.
Govoriti detetu da je loše, ili nevaljalo, ili nije dobro, jeste povreda njegovog integriteta. Takva formulacija opisuje njegovu ličnost, a ne dela. Za zdrav razvoj licnosti je jako bitno biti dosledan i ispravno nazivati stvari. Govoriti detetu da je lose narušava njegovo samopouzdanje. Umesto toga preporucljivo je reci da to što je uradilo nije dobro, objasnimo zbog čega, i kako treba da postupi sledeći put u takvoj situaciji.
Detetu ne treba govoriti da je lose jer podcenjujemo njegov kvalitet, kad pogresi treba mu se na konkretan i njemu jasan nacin objasniti greska jer tako dajemo motivaciju detetu da bude bolje.. ne postoje losa deca, postoje samo losi roditelji koji ne zele ili ne umeju da rade sa detetom.
„Da li je govoriti deci da su loša – povreda njihovog integriteta? Ako jeste – zašto jeste, a ako nije – zašto nije?“
Da bih na ovo pitanje pokušala odgovoriti, prvo sam u Rečniku srpskoga jezika (Matica srpska, 2007) potražila i našla šta uopšte znači riječ „integritet“.
Integritet- „celovitost, jedinstvo; nepovredivost, nedirnutost fizičke I moralne celokupnosti čoveka kao ljudskog bića“.
Naime, roditelj sam, a kao bibliotekar periodično održavam radionice za djecu predškolskog i mlađeg školskog uzrasta.
Tokom vaspitavanja svoje djece trudim se da svaku situaciju riješimo razgovorom.
Primjetila sam da od puno priče glava zaboli, osim ako roditelj u toj priči djetetu ne ponudi neka konkretna rješenja za spornu situaciju. Na primjer, kada djetetu kažemo: „To što/kako radiš ne valja!“, a zatim sami uradimo onako kako treba, umjesto da mu kažemo i pokažemo (uz razumljivo objašnjenje) kako bi bilo dobro da dijete postupi u toj situaciji. Mislim da takvim ponašanjem djetetu ne dajemo nikakav primjer dobrog/ispravnog ponašanja i da kod njega samo izazivamo osjećaj krivice.
„Mnogi roditelji smatraju da dete, da bi bilo poslušno, mora po svaku cenu da bude kažnjeno.
…
To nije pravilan pristup. Posledica dečjeg ponašanja ne sme da bude ni kazna ni roditeljska osveta.Posledica mora da bude logički povezana sa dečjim ponašanjem. Time dobijamo šansu da dečje ponašanje dovedemo u red, a da dete pritom ne izgubi samopoštovanje. Ono će tako biti motivisano da se bolje ponaša I naučiće da bude odgovorno jer se navikava na to da snosi posledice za svoje reči I svoja dela.”( Samostalna deca su srećnija: pedagoški metod Marije Montesori /Hajdi Majer Hauzer)
Ono što iz ugla roditelja mogu reći je: Nije lako. Ne možemo očekivati da samo jednom, dva ili tri puta (ovo puta vjerovatno zavisi od toga kakvo je dijete) nešto objasnimo djetetu i da ono odmah počne da se ponaša onako kako mi od njega očekujemo. Treba zaista biti uporan. I naoružati se strpljenjem.
Takođe sam primjetila da povremenim, ne pretjeranim, pohvaljivanjem djece i njihovih postupaka kod njih podstičemo želju da opet nešto učine kako treba. Da nastave u tom pravcu. Ipak, potreban je oprez, jer iskusila sam da je pohvala mač sa dvije oštrice: dijete će svaki sljedeći put kada nešto uradi kako treba, očekivati da ga pohvalite, a onda kada ne bude pohvaljeno, može se razočarati i (možda) prestati da se trudi.
“Dok podižete I volite svoje dijete, postajete I njegov prvi učitelj”(Razvojne igre za predškolsko dijete / Sally Goldberg)
Zamislite sebe kako, namršteni, galamite na dijete govoreći mu da je neposlušno, da nije dobro, da je loše. Bili vi roditelj, vaspitač/ica ili učitelj/ica.
Da li ste poslije toga ikada dobili neki prijedlog od djeteta šta treba da učini da bude dobro, bez da ga to sami pitate? I da li ste tada stvarno osjetili djetetovu želju za tim (da bude bolje) ili je ono, uz osjećaj da je nešto skrivilo, samo dalo odgovor na pitanje koje ste mu postavili?
Smatram da govoriti djeci da su loša jeste povreda njihovog integriteta, ali i da svaki roditelj, vaspitač/ica, učitelj/ica, treba da nađe neku sredinu. Da odredi neke granice dječije slobode. I kazna je nekada učinkovita, kao i pohvala. Ali samo nekad. Treba znati, osjetiti kada je to nekad. Treba znati u kojim situacijama koja metoda će biti od koristi. U tome svakako može pomoći razgovor sa stručnjacima i/ili iščitavanje literature autora koji govore o ovim temama.
Sigurno je povreda integriteta, jer nakon takve kritike, moje dete jednostavno nije sigurno u svoje naredne postupke.
Ja svom dete kada dobije 1.cu kazem da je lose,ux ti dodam da ce neko ko ima boljd ocene od njega biti njegiv sef i da ce mu naredjivati.To ga onako bas pogodi i onda se on kao svadja i ubedjuje nas davto nece biti,sam sebe jaca i bodri..Mislim da deci treba reci da su losi kada jesu,tako im se pomaze da krenu ispravno
Jeste lose. Jer govoreci detetu uvek,da nije dobro, ono ce i samo na kraju poverovati da nije dobro bilo sta sto uradi,kaze ili pomisli. Nikako nije dobro za deciji integritet. Ako misli da je i samo lose onda ce I u drugima videti samo lose.
Verujem da jeste uvek, samo pitanje u kojoj meri. Ako vec sebi dopustimo ulogu sudije treba nam biti jasno da sudimo postupcima koji su dobri ili losi, a ne llicnostima (pogotovo je nezahvalno suditi licnostima u formiranju). Verujem da etiketiranje deteta u tom smislu na njega stavlja stigmu. Recimo, dete ce shvatiti poruku i truditi se da postane dobro, ocekujuci po uspehu povratnu informaciju da je „postalo“ dobro. Sto je pogresno jer se oslanja na druge kao kriterijum za neke stvari koje bi i samo moglo razumeti. Mislim da je to klasicno uslovljavanje i manipulisanje emocijama, te osecajem sigurnosti. Cak i da je taj sudija koji ce reci „sada si dobro“ u pravu, opet cini dete zavisnim od njegovog suda. Mislim da licnost deteta treba snaziti kroz snazenje moci govora, uvidjanja, te ukazivanjem na stvari koje su vredne i kojima se mozemo diviti (i zasto); odnosno da treba podsticati saznanje koje je u matrici nista drugo do igra, a za igru je potreban fer plej. Dete ce samo izabrati stranu „dobra“, intuitivno i zbog prirode jezika, samo mu treba formirati znanje da to kanalise kroz postupke i misljenje. Sa druge strane, u redu je potpuno da dete bude zavisno od drugih, pogotovo od vaspitanika. To je i cinjenicno tako. Ali taj odnos treba biti na prvom mestu odnos prijateljske veze i dobre namere, a ne rada po ucinku za „dobar si“ platu. Mislim da etiketiranje instrumentalizuje dobrotu, a da ni dobrota ni autonomne i stabilne emotivne licnosti ne mogu imati veze sa takvim pojmom dobrote niti da se na njemu mogu graditi. Poenta je da kroz vaspitavanje ucimo dete razumevanju sveta i da mu usadjujemo okvir kroz koji ce svet posmatrati. Zato smatram da etiketiranje licnosti direktno pogafja integritet, svesno ili nesvesno, sa manjim ili vecim posledicama po dete.
Mišljenja sam da nije povreda integriteta deteta ako mu kazeš da je nešto loše uradilo nekim smirenim tonom ili primerom svakako prilagođeno uzrastu deteta. Tačnije detetu treba tad objasniti zašto je to što je uradilo loše, ako ima posledica kakve su i kako ispravno da uradi, kaže, ponaša se. Sad sve zavisi od samog deteta, njegovog karaktera, temperamenta svakako od odnosa porodice a i okoline na njegov psiho-socijalni razvoj.
Odgovor na pitanje :Ako govorimo deci da su loša, to jeste povreda integriteta, jer deca još uvek nisu postigla dovoljnu zrelost da shvate da roditelji to kažu u cilju njihovog vaspitanja. Ako mama i tata misle da sam loš, kako onda misle ostali?To ruši detetu samopouzdanje i stvara kontra efekat. Detetu treba pristupiti polako, postaviti se prijateljski i dobronamerno, najpre ga pohvaliti, zatim mu reći ono što nije dobro, i zasto to nije dobro za njega.
Poslala sam vam ovde komentar ali ne vidim da je objavljen
Jeste povreda integriteta deteta jer nijedno dete nije i ne moze biti lose po rodjenju. Samim tim, ne treba ni da mu govorimo da je lose, jer se konstantna tvrdnja na kraju usvoji.
Mene knjiga ne interesuje, sve knjige koje sam citala citala sam radi zabave, a dete sam vaspitavala spontano. Kad volis nema potrebe da sumnjas ni u sebe, a jos manje u dete, da strahujes i mislis o „integritetu“….sumnjaju oni koji se vode politikom „linije manjeg otpora“ …. Nove psihologije „ti okom, a ja skokom“ i „da dete o svemu odlucuje“ su pogubne i nije im potrebna analiza … posledice su vidljive na svakom koraku. Ja sam svoju decu vaspitavala da realno sagledavaju problem i svoj i tudji. I vodila sam politiku pripreme za zivot, a ne zastite od sveta i drugih. Jako bitno mi je bilo da decu naucim verbalnoj samoodbrani….razgovarali smo uvek o njihovim „slabim tackama“ i gde mogu dobiti „udarac“ ali sam ih i pripremala da ako ga i kad ga dobiju da ih ne zaboli. Meni je u tome uspesno pomogla taktika kao u knjizi „Moja borba“ …. da ukratko citiram odlomak po kojem sam ja savetovala svoje dete, mnogo pre no sto sam knjigu procitala …. „svako ima slabu tacku, trebas samo da je uocis i u pravom trenutku na pravi nacin da odreagujes“ …. Prhvatis loptu i smireno (sto zahteva vezbu) kazes „da to je tacno“ i onda uzmes igru u svoje ruke u udaris i vratis istom merom verbalno, finom intonacijom tamo gde ce najvise da ga zaboli….ali to zahteva trening roditelja sa decom, a izuzetno je efikansa metoda. Danasnji roditelji prezasticivanjem svoje dece i cuvanjem „integriteta“ zaista stvaraju zrtve od svoje dece koja onda prosto mame i postaju laka meta.